AC/DC – Black ice

Osam godina je prošlo od njihovog poslednjeg albuma, pet godina od uvođenja u Rokenrol halu slavnih, i taman kad se dalo pomisliti da su matori Australijanci rešili da okače gitare, palice i mikrofone o klin i ostatak života provedu u nekom staračkom domu za ocvale rok zvezde lečeći svoje uništene jetre, eto njih sa šesnaestim po redu studijskim albumom nazvanim „Black Ice“. I da AC/DC već poodavno nisu legende, ovaj pasus bi se ‘ladno mogao završiti sa „ostalo je istorija“…

Ne može se reći da pojava albuma „Black Ice“ nije bila praćena sa izvesnom dozom skepse. Sve je ukazivalo na to, i sve slabija prodaja diskova zbog intenet piraterije, i nekoliko slabašnih prethodnika, i mišljenje da je rok trajanja na etiketi zvanoj AC/DC istekao još krajem prošlog milenijuma, i velika pauza koji je taman dovoljna da se neke nove generacije navučene na tvrđi zvuk (ili ne daj bože, onog monstruma zvanog Nu metal, kako li već) zapitaju da nije u pitanju neko uputstvo za rukovanje električnim aparatima… Ali AC/DC se potrudio da na sve moguće izazove odgovori na najbolji način. Prodajom „Black Ice-a“ u objektima Walmarta, recimo, ili saradnjom sa WWE kompanijom (to su oni, kod nas zabranjeni, nabildovani tiposi u šljaštećim trikoima) koja je rezultirala postavljanjem pesme „Spoilin’ For A Fight“ za zvaničnu pesmu jednog „kečerskog“ superspektakla ili, lastbatnotdlist, izuzetno kvalitetnim albumom kojem je prethodio promotivni spot za himničnu „Rock’N Roll Train“. A kao epilog svega, podaci o prodaji skoro milion kopija u SAD-u u prvoj nedelji, preko deset miliona u ostatku sveta i trostrukom platinastom tiražu u Australiji, kao i titula za najbolji start albuma jednog mejnstrim rok benda.

Ali ono što najviše fascinira kod AC/DC-ja je činjenica da je njihov nedodirljiv stil kao Eskalibur u mitskoj steni, toliko nezavistan od trendova i promena, da je čak i genijalni i zajebano uticajni Rick Rubin (čija producentska genijalnost ipak nije mogla da spase Titanik zvani Metallica) na „Ballbreakeru“, albumu iz 1995. godine, shvatio da mu srednje ime nije Artur. A posle „Black Ice-a“ je postalo jasno da mitska formula koju su alhemičari iz AngusBross&Co izumeli tamo daleke ’75 trideset i kusur godina kasnije još uvek može neodoljivo jednostavno hard-rok krljanje da pretvori u platinu.

A u čak 15 pesama na „Black Ice-u“ imamo upravo esencijalni AC/DC. Onoliko prljavih i zaraznih rifova Angusa Younga koliko je ovaj mogao da izmađija iz svoje gitare u proteklih pet godina, podjednako maltretiranje glasnih žica Bryana Johnsona, pouzdanu i dugovečnu, čitaj uhodanu, ritam sekciju. I, recimo, „Skies On Fire“, „Big Jack“, pa čak i sladunjavu i nesvakidašnju „Anything Goes“, sa potencijalom da postanu uspešni singlovi. I, ako ne računamo nekoliko filera, sasvim dovoljno opravdanje za novu svetsku turneju i, nadamo se, gostovanje u našoj zemlji. Pa malo li je…

Dejan N. Kostić