ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Intervju - Zoran Ćirić Magični

Zoran Ćirić Magični

PISANJE JE ČIN ISKUPLJENJA

U jednom intervjuu nazvali ste Niš ”kasabom okruženom livadama i kasarnama”.

Da, Niš je i kasaba, i oficirska spavaona, i živahno-pogana politikantska palanka koja umnogome funkcioniše kao svojevrsno ogledno dobro iliti marginalna laboratorija zgodna za najekstremnija istraživanja i testiranja. Ali, pored svega pobrojanog, Niš poseduje vrlo specificne urbane vibracije, urbanu energiju sa destruktivno-hedonistickim predznakom. Ovaj grad doista ima svoje urbane legende… I upravo o tim legendama sam pisao. Tragovi njihovih avantura se mogu naci rasuti po citavom mom opusu, a nešto od tih dogodovština je sadržano i u ”Slivniku”. Niš je, u stvari, jedna potpuno šizofrena sredina, sinteza nespojivih stvari, što je veoma zahvalno za književni rad. Spojiti nespojivo… To deluje vrlo stimulativno na umetnicku imaginaciju. Samo što u našem slucaju nije ni potrebno izmišljati u nešto vecim kolicinama. Naprosto, život je stvorio zaumnu zabavu od onoga što se naziva istorija i sadašnjost Srbije. To ludilo je još žešce i ociglednije na primeru Niša koji je, sve u svemu, najparadigmaticniji srpski grad…

cira


 Da li odatle dolazi taj animozitet na relaciji Beograd – Niš koji se itekako oseca u ”Slivniku”?
Jedna od tema u romanu jeste taj arhetipski animozitet Beograda i takozvane unutrašnjosti, gde je Niš ovaplocenje te unutrašnjosti jer je jedini grad van Beograda – Novi Sad je neka druga prica – koji ima stvarne odlike grada. Bez obzira na sav primitivizam i na sve ono iskonski ruralno i prigradsko što opstaje u Nišu kao takvo, ipak ovde postoji dovoljno neona, betona, asfalta – makar za gerilsko delovanje autsajdera poput mene… Sam jaz izmedu Beograda i Niša se u poslednjih dvadesetak godina toliko produbio da je sada apsolutno nepremostiv. Ima u Beogradu jedan deo ljudi koji spada u moje citace i za koje sam ja jedna egzoticna zver, medutim, Niš kao Niš je za njih predmet sprdnje, simbol jednopadežnog primitivizma i seoske egzotike. Mada, i u Beogradu caruje skorojevicka svest i novokomponovani duh, ta turbo folk tranzicija i ostalo… Kao što rece moj sada vec nažalost pokojni prijatelj Vojislav Despotov: Beograd je centar svih naših provincija. Ipak, ja sam hteo da se odvojim i od Niša i od Beograda kreirajuci jedan novi književni toponim, jedno zaumno mesto u kojem se dešavaju najšašavije perverzije koje život može da smisli i zakuva. Uspeh tih prica i romana je ucinio da taj, sada vec mnogospominjani Nišvil, pocne da funkcioniše kao književni mit. On je u pocetku bio poligon za razne dogodovštine što Magicnog Cire, što ostalih junaka i antijunaka. Ali vremenom je u samoj književnoj i ostaloj javnosti Nišvil prihvacen kao zaštitni znak za odredeno stanje svesti, odredenu vrstu akcije ili humora i naprosto je izrastao u zaštitni znak vremena koje upravo živimo. U mom opusu postoje ta dva medaša koji funkcionišu kao najslavniji mitovi savremene srpske književnosti – dakle, Magicni Cira i Nišvil.

 Ko je u stvari Magicni Cira? Je li to Zoran Ciric – pisac ili neko treci?
Pa nemoguce je više napraviti razliku. Što sam se ja više upinjao u intervjuima i javnim nastupima da dokažem da je to samosvojan lik, efekat je bio suprotan… Sve više me je ta javnost doživljavala kao ovaplocenje mog junaka, kao neku glamurozniju verziju Zorana Cirica. Meni je drago zbog toga, jer moj junak zaista živi svoj život u književnoj i neknjiževnoj javnosti, tako da sam svoj cilj ispunio. Magicni Cira se kao junak pojavljuje još u mojim ranim radovima, u vreme kada sam hteo da pišem urbanu, herojsku poeziju, sa puno pop referenci, sa puno rokenrol energije. I pnda je, obrni-okreni, bilo nužno stvoriti nekog junaka.

 Kad se desio taj prelaz sa poezije na prozu?
Kod mene je to došlo veoma rano, kada se pojavila moja prva knjiga “Rio Bravo”, vec sam se bacio u pisanje proze. Mislim da sam vec tokom 1991. imao nekoliko objavljenih prica, koje su nešto kasnije završile u knjizi ”Zlatna dekada”, objavljene 1992. Ta knjiga je danas prava kolekcionarska dragocenost i nešto što se vrlo traži, ali za sada ne želim da idem sa drugim izdanjem…

 Postoji još jedna knjiga koja je svojevrsni raritet, to je zbirka kratkih prica ”Zen Srbiana”.
Ona je nastala kao rezultat opklade sa Nebojšom Pajkicem koji mi je rekao da u mojim knjigama proze ima previše žestokog, pornografskog humora, a ja se uporno izdajem za epskog književnika. Medjutim, po Pajkicu, epska književnost zahteva malo manje humora i malo više tog ”patosa”, i ja ti onda sednem i napišem prvu pricu koja se zvala ”Tamo daleko”, pokažem je Pajkicu i on se oduševi. Uhvatio sam formu zen, can, tao prica i napisao ostale stvari, medutim, dugo nisam mogao da nadem izdavaca. Bila je to epska satira, samo što se baš ne vidi dokle ide epika a odakle pocinje satira. Dokle su svi ti aktuelni istorijski likovi, od Cobeta do Ratka Mladica, od Mire Markovic do generala Lisice, pod satiricnim tretmanom, a odakle prelaze u neki herojski status. Iako je zbirka bila gotova 1995. ona je izdata tek dve godine kasnije od strane ”Sfairosa” iz Beograda nakon što su je odbili ”Prosveta” i ”Vreme Knjige”. Kada je ”Profil” 1998. pisao o meni, preštampali su celu knjigu i nazvali me najvecim živim srpskim piscem. Kada sam se požalio Milomiru Maricu da je knjigu štampao bez ikakve novcane nadoknade, on mi je rekao: ”Slušaj, Ciricu… Srpski pisci su uglavnom nevaspitana i nepismena stoka, ali ti to nisi. Ovo ti je remek delo i znaš koliko bi te koštala reklama u magazinu tipa ”Profil”?”

 Hoce li biti nastavka romana ”Hobo”?
Ne, to se nece desiti. Bez obzira na to što ja nisam neki situiran covek, teško da cu doci u iskušenje da uradim jer bi to bilo skrnavljenje romana do koga mi je jako stalo i to bi bila izdaja moje vere i, uopšte, moje Misije. Jer, dokazao sam da pišuci na svoj nacin možeš biti citan, možeš cak i živeti od literature. Ista vrsta energije i subverzije koja je postojala u mojim prvim knjigama postoji u romanima nastalim posle NIN-ove nagrade. Eto, zbirka prica koju sam završio ovih dana je citljiva, prohodna i duhovita i verna onome što sam radio do sada.

 Možete li da demistifikujete stvaralacki proces? Odakle piscu dolazi energija, motivi i ideje?
Ja sve sve do pre tri godine pisao “rucno”, dakle olovka i papir, odnosno sveske i blokcici. Onda sve to natenane prekucam na ”Olimpiji”, pa onda nova prerada, i tako – grdan fizicki rad, što samo ucvršcuje veru. Inace, prvi put sam kompjuter koristio pišuci, prvu verziju “Slivnika, negde u jesen 2001. ”Smrt u El Pasu” je vec u potpunosti uraden na kompjuteru – oseca se ta promena u samoj narativnoj strukturi tog romana. Ali sve je u suštini pitanje vere, ja sam covek opsednut pisanjem, ”pisac opsesivac”, kako me nazivaju neki kriticari. Nisam covek koji veruje u inspiraciju, moja inicijalna kapisla je ono što rade veliki književnici, filmadžije, muzicari… Cuješ, recimo, novi album Lusinde Vilijems, naprosto slomi te neka od njenih fenomenalnih pesama, i shvatiš ako ne napišeš nešto, ako ne napišeš prosto pozdrav i zahvalnost nekom ko ti je ubrizgao još malo života – jednostavno neceš preživeti. Kroz rad, citanje knjiga, slušanje muzike, gledanje filmova, vracaju se sve te pozitivne vibracije…

 Šta mislite o književnoj hiperprodukciji u nas? Koliko je realno da zemlja kakva je Srbija ima toliko pesnika i pisaca?
Izgleda da se ostvarilo ono Miljkovicevo prorocanstvo: Poeziju ce svi pisati. A postoji i velika produkcija od 130 do 150 romana na godišenjem nivou, to je potpuno nerealno i neadekvatno civilizacijskom nivou koji smo “dosegli”. Ovde je tolika književna produkcija samo izraz skribomanije i neke cudne dokolice. Ja nemam puno lepih reci za današnju srpsku književnu scenu a, bogami, ni za onu koja je postojala ranije. Od drugog svetskog rata naovamo bilo je premalo književnosti a suviše politike… I dalje je kljucni problem koji sahranjuje domacu književnost ta akademizacija koja se kod nas sprovodi kroz politizaciju književnosti. Ista stara kvarna igra koja samo unižava književnost i vrlo me razgnevljuje i cini tužnim. Zato sam i izabrao marginu. Srpska književna scena, njeni akteri, kompletna atmosfera, sve je to na veoma niskom nivou. A uz svo neznanje koje tu vlada ide ogromna pretencioznost i ogromna alavost za statusom pisca i to onog dvorskog pisca koji ce se šepuriti, izigravati akademika i laureata. Maltene je postao stereotip da imaš izvikana imena kojima škripi zanat.

 Vi ste urednik za beletristiku u NKC-u, s obzirom da imate uvid u lokalna dešavanja, da li mislite da postoji nešto što bi moglo da se nazove niškom književnom scenom?
Ne bih da me shvate pogrešno vaši citaoci, ali nisam siguran… Puno sam radio na tome da se formira lokalna scena, još tokom osamdesetih sa razlicitim ljudima. Od Mirodraga Dencica ili R.Z. Paye, do Zvonka Karanovica, a da ne pominjem jedno veliko ime, pokojnog Slavišu Nikolina Živkovica koji nikad nije doživeo neko poštovanje u ovom gradu. Mnogo više su ga poštovali u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu nego u Nišu… Uvek je jeftina sujeta i parazitizam uništavao sve te pokušaje, tako da sam odavno digao ruke, jer više ne delim isti entuzijazam i optimizam. Kao što rekoh, nisam siguran da postoji književna scena u Nišu, ali postoje ta pojedinacna imena, koji su isti pogubljeni marginalci kao ja. Evo, mislim baš na Batu Stanojevica, drago mi je što sam kao urednik potpisao njegov novi roman (”Fikula Svetog Klona”, NKC, 2004, prim D.S.). Zoran Pešic – Sigma cini puno toga kao urednik ”Gradine” i to vec ima nekih rezultata. Organizovana scena podrazumeva razgovore, seanse, razmenu mišljenja, razmenu energije… To mogu da budu i kafanski i sobni razgovori, oni cine scenu, ali i ljudi koji ucestvuju u tim seansama su jako bitni. Pitanje je, naravno, kako ce se to ciniti i koliko ce se to ciniti a da ne pocne ponavljanje i da se sve ne završi na nekoj jeftinoj boemštini ili u nekom podjebavanju i lecenju jeftinih sujeta. Dakle, scene u pravom smislu te reci nema, pojedinaca ima. Na kraju krajeva, edicija ”Tragaci”, ciji sam urednik, daje podršku piscima Niša i ovog regiona. Mi smo vec u ovoj godini objavili cetiri naslova a treba da se pojavi knjiga jednog mladog pesnika. To je Bojan Ilic – Bokerini koji je imao sjajne pesnicke performanse i nadam se da ce ta knjiga da mu pomogne u njegovoj daljoj afirmaciji. ”Tragaci” svoju misiju uspešno vrše i ja sam zadavoljan bez obzira na veliku besparicu sa jedne i manjak dobrih autora sa druge strane.

 Pomenuli ste boemštinu. Koliki je uticaj alkohola, alkoholisanja (i svega što uz to ide) na srpsku književnost?
Taj uticaj je nažalost, enorman, i boemština je najtruliji mit vezan ne samo za srpsku književnost vec generalno za umetnost. Ništa dobrog alkohol ne može da ti donese, nekad sam se bavio njime i u prvo vreme je bilo zabavno, medutim, bez obzira na to, nisam nijedan jedini redak napisao u pijanom stanju. Cak ni u polupijanom. Psihijatri bi rekli da me je pisanje ustvari spaslo da ne potonem u alkohol. Alkohol i pisanje su za mene nespojivi. Cak i ljudi koji su bili poznati pijanci i pisali u tom transu, poput Džeka Keruaka ili Bukovskog, su izuzeci koji potvrduju pravilo. Ja, recimo, smatram da Bukovski i nije bio tako notorni alkos kao što legenda kaže, jer ne bi mogao da ima onako veliki opus.

 Ipak, interesantno je da se roman Prisluškivanje dogada u kafani ”Biser”.
Provodio sam tamo dosta vremena. Eto, tako se desilo. Ništa manje slucajno od bembanja, odnosno biranja meta za rokanje.

 Šta covek družeci se sa likovima koji su dolazili tamo može da vidi i cuje i koliko je jedno takvo iskustvo važno za pisca?
Sa tog stanovišta je meni sve u redu. Mislim, bio bih sad zadnji licemer kad bih držao neku antialkoholicarsku tiradu. Ko voli, nek izvoli. Kada sam ja pio niko nije mogao to da mi zabrani, samo kažem da mi nije pomoglo u stvaralackom smislu. Medutim, jesam ja preko tih dogodovština upoznao razne ljude i, uopšte, imao neke situacije vrlo cudne, neobicne, koje su se, bogami, pokazale kao vrlo zahvalna grada za moje pisanje. Ali to je veliki rizik… Znam gomilu ljudi koji su imali ogromnu energiju i volju za pisanje a na kraju su potonuli u alkohol. Ostala je samo prazna i tužna prica. A to je masovna pojava. Boemija je totalni lažnjak, to da alkohol budi neko posebno stanje u kome se može stvoriti nešto izuzetno je obicna govnarska laž koja je mnoge ljude koštala života ili karijere. Možda nam je baš zbog toga književnost tako tanušna i jednodimenzionalna jer ima taj kafanski kvalitet. Tako je prolazna i trošna kao kafanski razgovori u kojima jedni drugima obecamo sve i svašta, ili se osetimo jakima, a sutra, dok lecimo mamurluk, zaboravimo na naše velike reci i obecanja da cemo ih pretociti u velika dela. Istorija srpske književnosti je istorija jednog neprekidnog, džinovskog mamurluka.

 Kad smo vec kod alkohola i kafane, ima još jedna stvar koja nekako idu uz sve to. Kakvo je mesto psovke u našoj književnosti?
Psovka je važna stvar. Ono što je bitno je pitanje slenga, pitanje životnosti jezika i teksta. Da bi ti tekst bio autentican, ona mora da bude krcat životom, a to podrazumeva i takav socan jezik. Ja sam uvek u svojoj prozi miksovao književni jezik sa argoom, ponekad je to bio narkomanski argo, ponekad rokerski, zatim politicki argo… Onda naš južnjacki dijalekat. Trudio sam se da uvek napravim neku sintezu, neke kovanice, neke nove reci koje ce imati cudno, dvostruko znacenje. To je veliki književni izazov. Da pisac stvori višeglasan, dvosmislen tekst, a to se ne može bez pravilnog ukrštanja književnog jezika i jezika sredine u kojoj obitavaju književni junaci. Niš ti je baš to polutanstvo, jer imaš urbani sleng i južnjacki dijalekat, dakle nešto urbano i nešto totalno ruralno. Kako se sve to prelama u našoj svesti, u našem ponašanju i mentalitetu, tako se prelama i u našem jeziku. Ovde u Nišu imaš ljude koji su totalno urbani ali vole da govore nišlijski. Recimo, ja u privatnim situacijama sa mojim prijateljima volim da ga zacepim po nišlijski. Doduše, moj jezik nije niški nego srpski, ali ja te kolorite volim da koristim da bi moj tekst bio autentican, da bi mi citalac verovao, da bih ga zainteresovao za moj tekst.

 Da li sebe i dalje smatrate kultnim piscem?
Nikad se Beogradu nisam dao niti izigravao nekakvu finocu i snishodljivost. Zato sam u startu i uspeo u Beogradu i imao neki kultni status. Ali moje pisanje nije mejnstrim pisanje, nema tu populizma, nema te neke kalkulisane finoce, da se zadovolje razliciti ukusi, da se nikad ne zameriš nikom, vec ima neke žestine, nekog nepatvorenog rokenrol osecaja… Meni je kultni status najveca stvar koju sam mogao da ostvarim u karijeri. Bez obzira na sve te naslovne strane, intervjue i sve te nagrade opet sam i dalje daleko od mejnstrima.

 Mnogi pisce u ovoj zemlji dele na mladu, srednju i stariju generaciju. Kojoj generaciji vi pripadate?
To je anomalija ovog društva uopšte. Sa cetrdeset godina te još uvek smatraju junošom. Rodeni otac i majka te smatraju junošom, još si kod njih na gajbi… Svi ti starci su vrlo podli, sebicni u svim sferama života pa i u literaturi. Ne daju ti da dišeš. Nikad im nije dovoljno nagrada, nikad im nije dovoljno priznanja, para, sinekura i privilegija i ti si zato uvek na margini. Jednostavno si cušnut pod izgovorom: ”Ima vremena za tebe”. Sve sam ja to prošao i mogu da kažem da ako se iz pravih razloga baviš literaturom, sve perverzije i probleme možeš da preležiš kao decju bolest. Prava stvar je kada ti je književnost pitanje života i smrti. Igra koja ti kroz svu svoju muku pruža vrhunsko zadovoljstvo. Ali moraš da budeš potpuno iskren prema sebi i da se zapitaš: Da li želim da pišem da bi opsenio prostotu, da bi se dodvorio politicarima, stekao neku lovu, bio neko komesarsko mudo u nekoj instituciji ili pišem zato što to volim, zato što hocu da ostavim neki trag o svom životu i životu svojih prijatelja… Da li pišem zato što su moji heroji pisci, umetnici, zato što hocu da budem dostojan njih? Recimo, ja kroz moje pisanje želim da se dokažem kao dostojan ucenik Sema Pekinpoa, Voltera Hila, Džona Milijusa… Moraš da znaš šta hoceš. A pravi nacin je da pisanje doživiš kao svoju misiju. Poput seksa, poput uzimanja hrane, poput disanja. Pisanje mora biti takav proces. Sa istom težinom, istim znacenjem, istom zadovoljštinom i istom mucninom. Pisanje je cin iskupljenja… Mnogo sam brljao u životu, i da mi nije pisanja bio bih mnogo veci bednik nego što jesam.

Razgovarao: Dejan Stojiljković

Napomena: ovaj intervju uraden je u saradnji sa redakcijom akademskom lista PRESSING

Ostavi komentar