ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Kolumne - Zoran Ćirić Magični – TVRDOKUVANO MILOSRĐE
Zoran Ćirić Magični – TVRDOKUVANO MILOSRĐE

Zoran Ćirić Magični – TVRDOKUVANO MILOSRĐE

Kada je nekog septembra umro Džoni Keš, krenula je lavina prigodnih tekstova u kojima se govorilo o “američkoj ikoni”. Ipak, u najpismenijoj čitulji, znameniti čovek u crnom se naziva “autsajderom”. Taj šizoidni spoj ikone i autsajdera je verovatno jedina preživela formula subverzije u ovo postvesternersko doba u kojem caruje ziheraška korektnost. Otelotvorenje takve zaumne sinteze jesu još neki sveži, ovogodišnji mrtvaci – Voren Zivon i Čarls Bronson, Leni Rifenštal i Nina Simon. E, da bi se izdržao toliki gubitak bilo je potrebno jedno majstorsko vaskrsenje. I ono se odigralo – pet puta za redom! – tokom paklenih julskih večeri u bioskopu “Radnik”; u onom istom skoravljenom, bazdosanom hramu gde sam, nekad davno, uveden u ritual i obeležen kao nepopravivi sledbenik Pajka Bišopa, Džonija Ringa i Čoveka Zvanog Konj. Iako sam ih pratio u stopu nisam postao član bande. Umesto sa njima, jahao sam sa udaljenim trubama…

Zoran Ćirić  Magični

Dakle, posle duže pauze, imao sam vidjenje sa svojim Učiteljem, Volterom Hilom, umetnikom koji me je naučio kako da uživam u sopstvenom autsajderstvu – slaveći akciju kao svetinju svake priče. Njegov film “Nepobedivi” iznova me je uverio da su margina i geto prirodno utočište za onu vrstu gubitnika koju nazivaju “herojima” samo zato što su tako zajebani profesionalci, verni nekakvom svom – ništa manje zajebanom – kodeksu časti. Bože, nisam mogao da poverujem da će mi se ikada više vratiti ona detinjasta, doživotno-smrtonosna čežnja da budem “jedan od njih”. Ipak, desilo se… Kao kad se okamenjene suze zakotrljaju niz obraze, padajući sve niže, tamo gde se nazire misteriozna pruga. Stavio sam šinu na rame i setio se predjenog puta koji sam odsanjao otvorenih očiju…

“Nepobedivi” je poslednji mali holivudski ep. Krstaški epitaf za B-produkciju. Ali, zar je samo moja prošlost toliko nalik B-produkciji, blagoslovenoj u svojoj jeftinoj infantilnosti? Zašto da ne? Uostalom, priznajem da bih voleo da budem jedini u ovom kastingu. Izmedju ostalog, Volter Hil mi je pomogao da se nikada ne izlečim od stida i naivnosti. Pomirivši moje nepismeno srce i moj logoreični mozak. Usput se očinski rugajući mojim digresijama koje su nadobudni nadomestak za ono tečno pripovedanje – sažeto i svedeno na likove i radnju što isijavaju čisto uzbudjenje.

Miksujući robijašku i boksersku ikonografiju, Hil je snimio još jedan od svojih, sada već tradicionalnih, totalno apartnih vesterna u kojima alibi nema cenu jer nije na prodaju. “Nepobedivi” je priča o poravnanju, ako se složimo da je život posao. I priča o tome kako samo ono što je zaboravljeno može biti oprošteno. Ima toga još u ponudi.

Recimo, priča o Tajsonu i Kleju; o dvoboju izmedju nedužnog šampiona i viteza izgubljene nevinosti. Ili priča o mafiji i njenom božanski tvrdokuvanom stilu, ispričana u formi biblijske uspavanke za dugi oproštaj. Hilovi ratnici znaju za jadac: svoju priču možeš da odigraš ali ne možeš da je nadigraš. Smrt je davež – uvek veća od života ali manja čak i od najkošmarnijeg sna. U takvoj vertikali, važno je samo jedno: vera ne sme da se izgubi. Makar samo zbog budjenja u snu. Onde gde prestaje vera – počinje sudbina. O tom razapinjanju Antihrista na papirnati krst takodje govori “Nepobedivi”. I to rečnikom crne muzike s kojom je Hil od najranijih dana familijaran. Ključna reč u ovom antivirtuelnom, minimalističkom spektaklu glasi R-E-S-P-E-C-T. Otuda je ovo i priča o Otisu i Areti. “Ritnem te u bluz”, omiljena je psovka nečastivog posvećenika, poznatog kao Monro Hačins. Zapamtite to ime. Možete mu i nazdraviti na putu od kladionice do ringa. Budite sigurni da će jednom i vama zazvečati zvezde. Kao mamuze bačene na dno sefa.

Opsednuti legendama o trajno narušenom miru izmedju Dobra i Zla, Hilovi kauboji sa primerenim stoicizmom igraju ulogu čoveka koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Valjda mi zato i nije teško da prepoznam sebe u svakom decembarskom svodjenju računa i podvlačenju crte…

“Ne postoji mesto na koje želim da se vratim”, procedio je moj Učitelj i odjahao u suton – ostavljajući me da sam ispraćam još jednu proćerdanu godinu, sve krpeći vreću punu provaljenih trikova. Šta drugo preostaje neiživljenom desperadosu? Onome koji je rodjen sa malenim srcem i velikim ustima?

U medjuvremenu, Monro Hačins se vratio u svoju ćeliju. Nepobediv i neiskupljen. Možda je promašio poentu, ali je ipak pogodio Božić Batu. Udaljene trube najavljuju sledeće odbrojavanje. Od toga se može oživeti. Nemojte posle reći da vas nisam upozorio da rupa u kalendaru potiče od rupe u vašoj glavi. Putovanje je završeno; sezona lova je počela.

Ostavi komentar