Kolumne

Zoran Ćirić Magični | PLACEBO

placebo

Placebo

Ekskluzivno za posetioce NisCafe.com portala prenosimo do sada neobjavljenu priču najpoznatijeg hroničara Nišvilla i dobitnika Ninove nagrade, Zorana Ćirića poznatijeg kao Ćira Magični

Sigurno se pitaš kako i da li sam rešio one probleme o kojima smo razgovarali onomad. Ja verujem da jesam, ili da sam na putu da jesam. Za početak, serem se u sve i svakoga – a to kažem onako, kako bih pre svega sebi bio interesantan i kako bih možda izmamio osmeh na lice ili dva kad već ne mogu sebi.

Preksinoć sam pio viski a onda seo u zazen položaj i meditirao dugo, dokle god se nisam otreznio. Bio sam mnogo tužan to veče bez velikog razloga, ali kada sam otvorio oči, sa utrnulim medjunožjem zbog specifičnog položaja u kojem čovek mora u tim trenima biti, već je jutro dobrano prelazilo u kancelarijski dan. Malo sam odspavao a onda otišao kod majke na ručak. Potom ne znam, odnosno nisam siguran šta je bilo. Imam razloga da verujem da me gotovo ništa više ne zanima ili ne želim da me zanima, a čudno fatalistički želim i da ja ne zanimam druge – tako mi izgleda lepše nekako.

Svakako da onaj prepričani san ne treba da te brine, iako je vrlo moguće da nije samo simbolički već i prekognitivan. Naime, tačno 400 dana pre razvoda onog mog druga što radi za amerikansku ambasadu, sanjao sam ga sa sada već bivšom ženom – kako su slupali kola i tuku se oko toga ko je kriv. Posle otprilike godinu dana, ona je slupala auto koji joj je on u medjuvremenu kupio i oterao je iz kuće jer je prevršila svaku meru, a uzgred nije htela ni da radja. Dakle, čudni su snovi te sam počeo da zapisujem sve one za koje smatram da imaju smisla. Pre neki dan – Maradona? Šta će mi tu u snovima Maradona, u uniformi inženjera geodezije? Ili moj drug Stanko i njegov dementni otac, dekan jednog senilnog fakulteta, koji ga je ostavio jer se zaljubio u neku mladu flintu a ispostavilo se da ta jeste ovca ali sa pedigreom u oduzimanju stanova i stančuga. Proces grebatorske švaleracije je otišao toliko daleko da je moj drug, inače bivši trijatlonac i intranazalni konzument amfetamina, poželeo da zaludjenom ocu presudi jednim dugim hladnim oružjem. I to ne samo u snovima. Jednom sam ga vrlo doslovno sprečio da ne postane štićenik Doma za delikvente zaostale u razvoju… Pa onda moja šnajderka, majstor krojenja stvarnosti, koja svima priča kako je promenila pol i da zaslužuje da se pojavi u nekom od dugometražno igranih «realiti» filmova za odrasle. I sve tako neke otkačene stvari sanjam, uglavnom košmare koje mogu da prepoznam.

Tako sam negde prepoznao i tebe. Nije mi bilo teško mada nije bilo nešto naročito. Ti si u snu bio došao u Beograd, i na Kalemegdanu si, ili je to tamburaški Petrovaradin, a možda i svečano pošumljena Niška tvrdjava… Neko skamenjeno tursko utvrdjenje, šta li… Kako god, sam si, mrak je, ja dolazim da se pozdravimo a ti odlaziš negde poprilično raznizan. Kao da ti nije bilo previše bitno ništa što se dogadja oko tebe, kao da si bio letargičan, tužan, bezvoljan… Ali otišao si na neku žurku u blizini. Rekao si da ne znaš ni zašto ideš kada ti tamo nije mesto. Zvala te je drugarica. Okrenuo si se i otišao sa pogledom u zemlju. Mada tokom čitavog razgovora i nisi gledao u oči već stalno okolo, kao neki nesigurni usamljeni lik iz grada. I to je bilo to. Potom sam nastavio da sanjam ostale gluposti. Kriminalca koji mi je ukrao bermude i prodavao ih na sred ulice. Posle sam mu upucao gazdu kratežom kod bazena 25. maj ali ovaj ne pogibe, nego se pridiže ko vampir. Premda je počeo da me poštuje te je rekao onom smradu da mi vrati dizel bermude…

A ono što uopšte nisam sanjao, dakle strefilo me budnog, jeste to da mi došla sestra iz Britanije. Imala je tamo ljubavni košmar. Upoznala nekog Kubanca, lep, kurat, ali bez novčića u džepu. Živeo kod nje 6 meseci, posao nije našao, ona potrošila svu uštedjevinu na njega, pa još i otkaz dobila… I sada došla na par nedelja da leči živčane nerve. I da me podseća na luzersku mladost. Kada se zabavljala sa glavatim Buretom, bunjevačkim didžejem u padavičarskom klubu studenata tehnike. Koga je huškala na mene, a posle ga ubedila kako je Beograd prljav i neurotičan, i kako se zdravlja radi treba s papirima i vizama preseliti u Češku. Gde se, u turističkom Pragu, ispostavilo da nisu bili dovoljno ljubavnički združeni, tako da je smarač Bure štedeo za stan dok se moja sestra tudjin otisnula u selebriti London. Ne znam šta je sve tamo radila, osim da je to radila u klubovima, samo znam da nije tek tako samu sebe prozvala Migrena. Nadimak je preživeo iako potiče još iz vremena kada smo se tukli i mažnjavali roditeljske poklone jedno od drugog…

A i ova moja mala sisata riba ne prestaje da me iritira, kao i sve ovo nevreme. I nikako ne može da svrši. Iako je odavno bacila one prevarantske antidepresante. Ali i bez toga je dalu, kao i sve one uostalom. Uglavnom ima krize koje se manifestuju opsesivnim mislima uz kompulzivna pitanja. Dakle, mora da ih postavi dok ne dobije odgovor, a tiču se isključivo žena, i to iz moje prošlosti. Ta zadrta radoznalost je ponekad pravi pakao jer kad je oteram odakle je došla i kažem dosta, onda ona naravno plače satima. Slažem se da žene treba nehajno jebati uz što manje verbalnog mozganja, i mislim da to zaista volim i trudim se da tako radim. Ali nisam za ženidbu ako su nenormalne suviše. Takve treba sutra da mi radjaju. Pa to je razvod u najavi odmah. Ne pomažu tu ni selektivni inhibitori, ni erotski implanti.

No, kaže jedan moj homogej derpe drugar iz S. Mitrovice – koji je inače Srbin konvertit, prešao u katoličanstvo – da mu je tzv. velečasni dao mišljenje o ženama i kaže kako u ženama leži vrag. «Ništa im ne veruj, a najmanje im veruj kada sede na mestu suvozača i daju savete». E, ovo ima logike, a čovek vozi kola i sigurno se opekao gadno. Žena može lako i da ubije. Ne šalim se.

A za ovu malu sisatu ću rešiti, još se i upristojila kakva je ranije bila. Emocije nas još drže i dokle god je tako mogu da je svarim, ali decu sa njom ne vidim, barem dok se ne unormali – u šta sumnjam.

U stvari, ja imam strah od tih duševnih bedaka i depresivnih epizoda jer sam potkraj ’90-ih bio sa jednom Divnom Devojkom koja je sebi presudila tako što se obesila u kupatilu, u leto 2001. Tada smo bili prijatelji i bivši ljubavnici ali me je njena smrt toliko pogodila da i sada trpim posledice koje svakodnevno osećam. Lepa, hiperinteligentna, obrazovana, zračila toplinom i privlačnošću, volela dobra vina i koktele, i povrh svega bila konzervativna i verna. Prava žena za brak. Medjutim, zlo nikada ne spava. Najpre je prestala da se smeje, zatim je prestala i da plače, posle čega se ravnodušnost dijagnostifikovala kao depresija. Onda je depresija prerasla u kliničku, pa u maničnu – i eto šta se desilo. Način na koji je to uradila ukazuje na snagu, ne samo duhovnu već i fizičku-demonsku: mašina za pranje i sušenje veša ne može se pomeriti 6 metara čak ni sa dvojicom muškaraca solidne gradje… E, vidiš, to divno biće je otišlo odavde govoreći da ovaj svet nije za nju te da je trebalo da se rodi ’20-ih godina. Sirota Jelica.

Inače, u slobodno vreme, koje je jedino vreme koje imam, bavim se gledanjem dokumentaraca prethodno preuzetih sa umreženja – o svemiru, drogama, seksu, biohemiji, politici, istoriji, slobodnom zidarstvu i drugim srodnim bratstvima. Preferiram produkciju Bibisija mada ima i amerikanskih koji su podjednako dobri.

Eto toliko od mene. Sada me izvini, moram da uriniram. Olga astrolog mi kazala, sjebaće tebe prostata ali ne skoro. Matora veštica, koja uvek sve pogadja, čak i koje izraze koristim kada je psujem – iako to radim u sebi. A i kako da je ne uzimam u usta kad babetina priča samo o seksu i mnogo jasno vidi ono što ti se dogodilo pre dve zime. Sve govoreći «hvala unazad» izmuzla mi je poslednju sačuvanu devizu. Ne zato što je htela već što je tako moralo. Posle mene išla je da opljačka japanskog ambasadora. Dobro, realno gledano, da malo udjem u materiju pravio bih slične poduhvate, zar ne? Da.

Pročitajte i...