Glas je bio ženski i zvučao je kul na ženstveni način, iako se čuo iz velike daljine, koja je odzvanjala u telefonskoj slušalici.
Prepoznao sam dijamantski ritam i bluz, prepoznao sam čelični bugi-vugi, prepoznao sam smaragdni soul. Da, bez predumišljaja, prepoznao sam Kondolizu Rajs, moju staru poznanincu koju je čitav svet, ovako ili onako, neizbežno upoznao. Svet je morao da je upozna, ali ne i ja…
„Oj-ha, Koni, tigrice sa lavljom grivom!“, plamteći usklik sasvim spontano sunu iz moje prijateljske nutrine. „Koni“ je bio nadimak koji sam joj nadenuo, iz poštovanja prema njenoj crnačkoj volji za kontrolisanim uživanjem u pobedama. Ona je bila prava Koni Ajlend Bejbi kakvu je nekada zamišljao Lu Rid i kojoj je čak i jedan svoj album posvetio. Pesme o pedigriranim gubitnicima Kondoliza Rajs je na vreme naučila, zato je i zaslužila moj nadimak. Umela je da ga nosi, kao i sve ostalo što su joj akademska sudbina i presni život nametnuli.
Voleli smo da se nazivamo „seminarskim ortacima“ jer smo se upoznali pre petnaestak i kusur godina na jednoj od onih naučnih priredbi koje se obavezno završavaju multipolnim igrankama sa puno medjurasne telesne tolerancije. Uostalom, kao mladi i perspektivni predstavnik fondacije „Megi Tačer“, valjalo mi je dokazati se sa „čeličnim damama budućnosti“. Na kraju se ispostavilo da je Koni i mene spojio muzički ukus koji smo delili kao što studenti iz unutrašnjosti Srbije dele medjusobno sobu sa krevetom i lavaboom u ušuškanom prestonom Beogradu. Ostali članovi Sekcije za humanističku demokratiju smatrali su naš ukus „konzervativnim“, što ne treba da čudi budući da se taj simpozijum odigravao u pomodnom Cirihu. Kad su pravoverni fankijaši krkali švajcarske čokolade?
„Čega ima?“, upitao sam ne želeći da zvučim ni konspirativno, ni radoznalo, već uljudno koliko to fiksni telefon dozvoljava.
„Ima mene u Atini, momče“. Zazvučalo mi je kao da se Platon pretvorio u pevajuću karijatidu.
„A-ha“, rekoh osećajući kako me spopada iznenadna bliskost s mojom poslovično nedodirljivom sagovornicom.
„Si, belo Srpče. A sutra sam u Sofiji. To je baš blizu, zar ne?“
Po načinu kako me je oslovljavala, mogao sam da osetim da je već donela odluku.
„Kružiš kao Otis Spen oko Mocarta“, znao sam da su je muzičke asocijacije opuštale, makar u ona postdiplomska pravnička vremena, kada još nije odustajala od – paralelne, dakako! – pijanističke karijere.
„Dobar opis, Magični. Jesi li spreman da uradiš još neki, ali uživo?“
„Koni, nešto se ne sećam da pisci održavaju koncerte“, rekao sam praveći se nevešt u kontanju stvari. Dodao sam i kako pretpostavljam da diplomate nisu revnosni čitaoci – zbog odgovornog posla koji moraju svakodnevno i svakonoćno da obavljaju po hotelima, restoranima i salonima za masažu u stranim gradovima još stranijih tudjina.
„Ha, valjda ti je susret sa mnom važniji od književne večeri u holu ambasade?“
„Imam li izbora?“, upitah sa srdačnom ironijom u glasu, zakrkljalom od uzbudjenja.
„Ne, ali imaš prioritete, kao svaki uspešan čovek“, uzvrati mi ironiju najodlučnija žena na planeti. Zatim mi je objasnila postupak, uz brižno pobrojane instrukcije kako i koga kontaktirati, odnosno kako i gde ću biti kontaktiran: želela je da izbegne administrativni scenario, kako bi susret dobio na privatnosti.
U takvom slatkom isčekivanju završismo razgovor, te se ja počeh spremati za putovanje, odnosno pripremu putovanja.
Ujutru, u pristojno doba, po mene je došao zagasito ljubičasti Pontiac, sa netaknutim metalik sjajem, i sa vozačem koji ga je besprekorno parkirao ispred mesare „Bonita“, mog omiljenog svratišta. Bio je to sportski model, sa dvoja vrata, „grand am“ serija. Spolja elegantan i probojan, iznutra udoban i misteriozan. Ili barem misteriozniji od čoveka koji je njime upravljao, a za koga se odmah videlo da se preglumio u glumljenju profesionalne nedužnosti i ljudske neutralnosti. Naime, sa ukočenim kezom na licu, vozač je uporno pokušavao da glumi ćutljivog vodiča, ali nije izdržao da me ne upita: „Šta kaže Godzila kad izadje iz Južne Morave?“
Nakon što sam zbunjeno zavrteo glavom, on pobedonosno odgovori samom sebi: „Sve ću ve izedem!“. Provala smeha je izobličila kez na njegovom licu. Sve vreme mi dajući polumigajuće signale svojim sitnim očima. Bilo mi je jasno da se vic odnosio na Vrhovnu Kondi. Prisetio sam se one farmerske glasine kako je Kondoliza dobila prezime Rajs jer je kao mala jela pirinač kako bi bila što sličnija belkinjama – po boji kože. U pitanju je neukusna igra reči, budući da rice na engleskom znači pirinač. Eto dokaza da se ni u Americi uspeh ne prašta – naročito ako si Crnac ili Srbin.
Dakle, moj bezbedonosni vozač je ili bio prikriveni demokrata ili prikriveni idiot koji nije razlikovao FBI od CIA. Izdržao sam provokaciju i zamolio za konzervu Koka Kole, sa malo kantri muzike. Kada sam bio uslužen, učinilo mi se da je počeo da shvata neke stvari…
U Sofiju smo ušli vozeći se kroz predgradje Ljuljin, koje dosta liči na Durlan samo bez osnovne škole „Rodoljub Čolaković“ i vaspitno-popravnog doma „Duško Radović“. Eh, ta siva sofijska predgradja u kojima se nekada odvijao kaleidoskopski život… Družba, Bojana, Mladost, Drvenica… Prava mesta za krkanje, pijenje i svakojako muvanje za stomak i dušu: kebabceta s čubrica, škembe čorba, agneski dreboliji, šiščeta i nadenica… Pa „Pešterska“ i „Slivenska perla“ – dve najcarskije drozdove rakije uz koje najviše prianjahu „Čobanska“ i salata „Snežanka“, volšebni miks kiselog mleka, belog luka i mirodjije… Slike sladostrasne prošlosti krenuše da se nižu pred mojim nezasitim očima… A tek Krasno selo, gde se nalazilo sedište „Balkantona“ u čijim podrumima, poput mnogih sunarodnika, kupovah enormne količine kaseta i kompakt-diskova. I čije sekretarice si mogao da pitaš da li se jebu u dupe, a one bi ti odgovorile „da“…
Nismo mi tek tako na početku devedestih Bugarsku zvali „Republika Sony“. Jeste, sada su se vremena promenila – nema više piraterije, ali još uvek ima pirata, ha! S takvim, desperadoskim osećanjem, ugledah CUM. Čuo sam da ga je kupio neki Kuvajćanin. Svejedno, CUM je ostao CUM: spolja veliki socijalistički spomenik od kamenih blokova, a unutra ultramoderni tržni centar, nafilovan mermerom i mesingom, okupan kristalnom svetlošću, sa neonskim senkama što se izdižu iznad novokapitalističkih potrošača izgubljenog vremena i pronadjenog prostora koji nije dom, ali je zato lepši.
Nije bilo nimalo slučajno što mi se Koni javila baš u trenutku dok sam, zavaljen u foteljasto sedište Pontiaca, razgledao zgradu Sobranija, izgradjenu u secesionističkom stilu. Što me je podsetilo da je car Boris bio potomak Koburga. Ali, Koni je sve to ionako već znala, te mi nije dala da se raspričavam nego mi saopštila tajming i mesto našeg susreta.
Imao sam dovoljno vremena za blic-razgledanje, te zamolih vozača da skrene desno, u ulicu Stamboliski; na nju se nastavljala, ne manje starinski svečarska, Marja Luiza, koja izbija na Lavov most i na Železničku stanicu. Tu, pored fudbalskog kluba „Lokomotiva“, gde inače nastupaju Depeche Mode, prostiru se uvek frekvetni „Ilinci“, mesto gde se snovi trampe za košmare a roba za ljude. Naravno da nisam propustio da obidjem kultnu Pirotsku ulicu, simbol beskrajne, radosne bede – tamo su se prodavali antistatički češljevi od kaučuka, ali i „ferari testarosa“ u paketu sa saobraćajnom dozvolom! Uspomene iz doba sankcija ponovo oživeše, potpomognute zgadjenim pogledom mog vozača. Koji ništa nije razumeo, niti će ikada moći da razume vrednosti falš antikviteta i kako se koristi sonična kamera sa džepnim flešom.
Lukavo smeštena na pola puta izmedju pogoleme džamije i pozorišta „Ivan Vazov“, uzdiže se ambasada SAD. Monumentalna gradjevina koja priziva osećaj monumentalnosti kod onih koji stanuju u njoj, dok posmatrače prosto tera da zauzmu fetusni položaj dok je zagledjuju sa nepristojne ali blindirane distance, ispunjene agentima, vojnicima, džipovima i limuzinama.
Prošli smo bez zaustavljanja jer me je Koni čekala ispred „Šeratona“.
Prepoznao sam je, ali sam nastavio da zurim u nju. Imao sam dovoljno razloga. Biserne mindjuše našrafljene na njene malene ušne resice. Beli biseri u obliku suze visili su na alkici od belog zlata, perfektno ukomponovani sa bisernom ogrlicom oko njenog labudjeg vrata. Nosila je crni dvodelni kostim od kašmira, strukiran u stilu pedesetih, gde suknja prati liniju bokova i nogu – do ispod kolena. Uverio sam se da i dalje ne odustaje od frizure „Džeki Kenedi“, samo što mačkaste loknice nisu toliko bile izražene. Svilene čarape, delikatnog sjaja, prozračno crne, mudro uklopljene u boju njene politički korektne kože, transparetne i poželjne u više smislova. Njenom moćnom, oficijelno-strogom izgledu doprinosile su i mat-crne cipele, bezvremenski elegantne; vrlo „classy“ ali i vrlo jednostavne, sa štiklom koja precizno odražava njenu visinu i njen uspravan, dostojanstven hod.
Na levoj ruci nalazio se sat u obliku izduženog pravougaonika, sa vidljivom oznakom „Tiffany&Co“. U prevodu na naše vreme to je značilo da je od belog zlata, optočen dijamantima, na kaišu od crnog satena. U trenutku sam pomislio da je i nakit koji nosi Tifanijev; uostalom, „Cartier“ je bio suviše provaljen za njen vertikalni, striktno hijerarhijski ukus.
Obema rukama je čvrsto uz sebe držala visokostilizovanu akten-tašnu, sašivenu od kože kakva se koristi za najfinije rukavice – taman toliko nenametljiva da ne naruši njen neopisivo moćni izgled.
Perfektno beli zubi, bez razmaka, pune usne na kojima je jedva vidljiv karmin, za nijansu svetliji od njene prirodne boje tena. Visoko čelo, izražene jagodice i vragolasti osmeh; sve negovano i navežbano. Poza za doček starog južnjačkog ortaka. Samo što se njen Jug razlikuje od mog…
„Hej, Džo!“
„Hej, Bo Didli!“
Nismo zaboravili naš ritualni pozdrav. Zar je iko sumnjao da se tako nešto moglo da desi? Možda jedino recepcioner u „Šeratonu“ koji mi je posle jedne lepe pijanke sa Željom Želevim zabranio ulazak u hotel. Ni do dana današnjeg ne mogu da rekonstruišem sve detalje te duge i prigodne pijanke, ali mi je Željo Želev rekao da smo nešto grdno izogovarali Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića, i da je to razlog za ljutnju ksenofobičnog recepcionera.
Ispričao sam to Koni, s ponosom ističući da sam u „Šeratonu“ već godinama persona non grata.
„Prošla sam kroz špalir sojki u hotelskom foajeu“, procvrkutala je. „Možda je to razlog što tvoje prisustvo tamo nije dobrodošlo?“
Bilo mi je drago što mladu dobru Koni nije napustio stari dobri južnjački smisao za humor.
Nakon što su specijalci ispraznili okolne ulice, prošetali smo se Bulevarom Vitoša, koji je bio renoviran po ugledu na Knez Mihailovu u Beogradu. Pomislio sam kako je šteta za naše nacionalne interese što i Koni ne može da napravi ovakvo poredjenje.
Kao pravoverni republikanac, s odobravanjem je zastala ispred prodavnice obuće „Studio B52“, a onda smo ušli u uzani, dugački prostor, crn od usijanog mermera i čudno ogledalast: dok šetaš unutra uvek si medju cipelama, izloženim na providnim staklenim policama. Bez mnogo premišljanja, pazarila je „Studio Botičeli“ sandale sa Svarovski kristalima.
Onda je objavila kako će uskoro ogladniti, pa smo se ubrzano uputili prema restoranu „Victoria“. Unutrašnjost je bila filigranski uradjena od drevnog drveta. Posle kraće pometnje medju osobljem, obezbedjenje je preuzelo konobarisanje i mi počesmo da listamo luksuzno opremljeni, debeljušni jelovnik. Gazda restorana i glavni kuvar su bili privedeni kraj našeg stola da nam služe kao savetnici, premda sam se i ja trudio prilikom svake porudžbine.
Već prilikom odabira aperitiva Koni je pokazala šta znači superiornost. Dok sam ja poručio kampari sa sodom, Koni je poručila martini.
„Ali, pazi“, podigla je kažiprst u pravcu neba, a onda ga uperila u vlasnika restorana, „Hoću pravi martini. Je l’ znaš na šta mislim? Neću votkini kao što pije onaj udrvljeni beli frajer, Džems Bond – hoću samo pošteni, gospodski martini. Vermut, džin i maslina.“ Nabrajala je kao da nabraja države koje čine osovinu zla i zato moraju biti primerno kažnjene. „Ne mućkan, nego mešan“, dodala je, ne smanjujući oštrinu u glasu.
Posle razigrane minestrone supice, prešli smo na crni rižoto od sipe, kao i na tanano belo vino „Isusova suza“ iz Kampanje, u oblasti Napulja. Za glavno jelo odabrali smo jagnjeći but sa medom, čiji je nevin ukus bio pojačan nekim od kjantija iz Toskane – čuo sam od Crnjanskog da tamo vinogradi imaju dobar pad.
Pošto sam znao da ne smem da je pitam ništa u vezi aerodroma koje su Amerikanci toga dana i zvanično dobili od Bugara u zamenu za garanciju da ti aerodromi neće biti napadnuti ako jednog dana Pentagon, Kongres ili Bela Kuća odluče da bombarduju Bugarsku – usmerio sam razgovor na ovdašnje istorijske spomenike, svestan da su upravo oni najčešća meta vazdušnog rokanja.
Govorio sam o Crkvi Aleksandra Nevskog, o džinovskom čudu sa ogromnim zlatnim kupolama čiji sjaj zaslepljuje čak i one sa najfirmiranijim djozlama za sunce i reflektore. Zatim sam pomenuo da je u kripti Crkve Svetog Krala sahranjen naš, srpski kralj Milutin, koji se ženio četiri puta i svaki put kada bi se iznova ženio pokajnički bi gradio novu crkvu. Tako je postao veliki graditelj i dobrotvor.
Koni je klimnula glavom i rekla kako je „taj vaš kralj“ podseća na baptističke sveštenike u Alabami i Džordžiji.
„Samo što je njima mnogo lakše da se kurvaju i iskupljuju, kad su im crkve montažne prikolice s krstom na krovu“, ova patriotska pomisao mi prostruji kroz nacionalnu svest, ali svakako da nisam želeo da polemišem sa državnim sekretarom SAD, te predjoh na sledeću kulturnu znamenitost Sofije. Naime, iz bašte restorana „Victoria“ videle su se patinaste i preteći stabilne rešetke – ostatak nekadašnjeg turskog kazamata, a govori se da je pre toga tu bila i vizantijska robijašnica.
„E, to bi Džordži voleo da vidi“, reče Koni. „On obožava zatvore koji imaju dugačku tradiciju. Je l’ znaš da još ne može da prežali što je Alkatraz prestao da radi?“
Taktički sam klimnuo glavom.
Koni je nastavila, sve opuštenijim tonom: „Čak je hteo da se Alkatraz ponovo aktivira, ali je odustao kada je saznao da se ta znamenita tvrdjava ne nalazi u Teksasu, ni u Tenesiju, ni u Kentakiju.“
„Pravi južnjak, nema šta“, kazao sam s muževnom intonacijom.
„Ja sam još veći južnjak, pa ipak znam gde se nalazi Alkatraz“, prizemljila me je ne povisujući ton.
„Naravno, naravno“, požurio sam da se korigujem, „zar misliš da sam zaboravio da si još u ono vreme kad smo se upoznali bila njegova savetnica i za geografska pitanja? Pa, njegov otac je još za svog mandata govorio o tome.“
Ovo sam rekao, šireći ruke uz blagi naklon od struka pa naviše. Kada se uverila da nisam samo njen drugar već i njen poštovalac, produžila je sa pričom o tome kako se Džordži igra zanimljive geografije.
„Kada je čuo da Srbi govore kako je Čikago ‘najveći srpski grad’ Džordži umalo nije naredio kopnenu invaziju na Skoplje. Mislio je da se tako zove glavni grad Srbije. Hvala Bogu, da ima naviku da me sluša.“
„Da, čuo sam i ja da gospodin Predsednik ima nešto slabiju orijentaciju u prostoru. Ali zato čak i engleski novinari priznaju da mu je muzički ukus izvanredan“. Vratio sam se na neutralni teren estrade, za svaki slučaj.
„O, da!“, Koni s vinskom ležernošću prihvati promenu teme. „Njegov iPod je vrlo, vrlo crno-beli.“
„Čuo sam da voli Vana Morisona i Alehandra Eskoveda.“
„A da li si čuo da je ove godine umro Vilson Piket?“ upita me gotovo prekorno.
„Naravno, i mnogo me rastužilo. Sad je još samo Solomon Bark ostao od starih soul majstora.“ Pokušavao sam da se iskupim a nisam znao zbog čega. Ali, Koni je naprosto budila skrušenost u čoveku koga bi izabrala za razgovor.
„Magični, kulovčino stara!“, Koni je poskočila kao pampur s boce šampanjca, „zar ne misliš da je ovo jedinstvena prilika da odamo počast velikom Vilsonu?“
Bio sam toliko zbunjen njenim pitanjem da sam slegnuo ramenima umesto da potvrdno klimnem glavom.
„E, pa, imam za tebe jedno iznenadjenje“, reče i ustade. „Vozač će te odvesti na jedno specijalno mesto, a ja dolazim čim se presvučem.“
Ovog puta sam uspeo da klimnem glavom.
Nešto kasnije sam se obreo u Nacionalnom Dvorcu Kulture, gde je Vesna Zmijanac dva puta nastupala. Tačnije, sproveli su me u podrum koji je bio adatiran u fensi klub „Divata Roza“ – kako je glasio neonski natpis iznad šipkastih ulaznih vrata.
Sekjuriti gajs na moje oči unesoše čakberijevski džuboks, kao da unose vazu s cvećem radi sitnog dekorisanja. Mašina je već uveliko svetlucala u ritmu klasičnih singlica koje bejahu vršnjaci drečavog džuboksa.
Nije bilo nimalo slučajno što se Koni pojavila baš kad su kretali uvodni taktovi „In The Midnight Hour“, prvog velikog hita Vilsona Piketa. Sada je na sebi imala klasični, brušeni petstokec koji je isticao njeno zgodno, fino mršavo telo, dok su joj ravne „Tod’s“ mokasine od antilopa omogućavale skakutavo kretanje. Hedonističku sliku su upotpunjavali bela košulja sa tankim svetloplavim i braon prugama, i sako od antilopa boje suvog peska sa ležernim padom do polovine zadnjeg dela ledja. Kosa joj beše nešto prirodnije opuštena, sa suptilnim sjajem i nešto slobodnijim loknama.
„Dži, Magični, kulovčino stara!“, vrisnula je kao Donald Ramsfeld kad su mu odbili plan atomskog udara na Iran. „Ajde da te vidim na delu!“ dodade i krenu u žestoki bugalu, savršeno skladnim pokretima.
Osetio sam se kao beli guzičar dok sam hvatao korak. Repertoar Vilsona Piketa je pičio, sve više se prilagodjavajući našem plesu. Kad se odkotrljala transična „Land Of 1000 Dances“, odlepršali smo do šanka. Ona je pila pinakoladu, kao prava crnkinja volela je kokos-pića, dok sam ja sjurio „Džek Denijels“ ne čekajući da mi se otope kockice leda u čaši.
Kod sledeće ture, upitah je setno: „Koni, tigrice svetska, misliš li da je Amerika i dalje ‘zemlja hiladu igara’?“
Mora da je pinakolada radila svoje jer se nimalo nije namrštila zbog mog malkice dvosmislenog pitanja.
Otpila je gutljaj penastog, alkoholisanog mleka i upitala kroz detinjasti osmeh: „Zašto ne bi bila?“ Trepavicama je pratila ritam razbijačke balade „Jelaous Love“, u kojoj je Vilson Piket naizmenično urlao i ridao.
„Ne znam, ali čini mi se kao da nedostaje onaj mekani tam-tam doboš“, rekao sam mlatarajući rukama poput bubnjara koji pokušava da izvede prelaz dok svinguje.
„E, moj Magični“, reče Koni zamišljenim glasom, „sve dok postoji palica, biće i doboša.“
Podjenako zamišljeno podigoh svoju čašu i nazdravih: „Za poslednji veliki udarac!“
„I da potraje“, njena je morala da bude poslednja.
Kucnuli smo se, ispili svoja pića do dna, zatim me je poljubila u obraz i šapnula dalja uputstva o povratku u Nišvil.
Nešto kasnije je džuboks prestao da svira.