ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Kolumne - Zoran Ćirić Magični | Buzer i buzeranti
Zoran Ćirić Magični | Buzer i buzeranti

Zoran Ćirić Magični | Buzer i buzeranti

Manchester

Antigravitaciona prejebotina

Taman sam, izmedju dva ruska rokanja, nekako organizovao izvlačenje mojih plesnih vinila iz diskoteke “Koba” u severnom Tbilisiju, kadli mi zazvoni ona opačina od mobilnog.

“Jesi vido”, pita me blago promukli tenor. Ma kud sam vido, mislim se, pa nisam ja u Tbilisiju, i ostalim shvilijima, a onda, odjednom prepoznam “pozivara”. Ah, Dejvid Jebeni Gil me zivka, dobrano nacvrcan, verovatno još slavi osvajanje “Komjuniti Šilda”. Nadmeni sportski direktor MOG kluba Man Utd-a, koga moram da trpim iz odredjenih književno-sponzorskih razloga.
“Jesam, Dejvide, sve sam video”, odgovorim preko kurca, suzdržavajući se da ne produžim priču.

“I? Ša kaeš? Jebali smo im kevu, čoveče!”

“Misliš, kraljicu”, počnem da se ubacujem.

“Kaku be kraljicu?”, zbunjeni, pijani, bogatunski glas se razvlači niz mobilne impulse.

“Pa, Elizabetu, Dejvide. Elizabetu, i to Drugu!” Sad i ja zvučim ko kad sam u loži na “Old Trafordu”, uz konkubine, maslinke i prezervative premazane martinijem.

“Ej, Magikos, nemoj tako”, zavapi Gil, naglo otrežnjen.

“Nemoj ti meni Magikos, neću ni ja tebi Liz Drugu. Jasno?”

“Pa ja ti tepam, čoveče. Izvini. Nisi valjda još ljut na NAS?”

Uzdahnem, ko Benedikt Dvocifreni kad stavi lubrikant na sveto mesto. “Ej, Dejvide, u poslu sam, razumeš? Mislim, super je što smo maznuli još jedan pehar, već sam razgovarao sa Riom i Polom, i rekli su mi da je sve bilo rutinski, i da se nisu mnogo pomučili. Tako da sam u toku. A u toku mi je i jedan mnogo važan poso, pa bih morao da te prekinem. U redu?”

Tajac i aristokratsko mljackanje.

“Pa, znaš”, poče da ga drvi Mister Sportski Direktor, “nisam te ja samo zbog pobede zvao. Jebeš Portsmut, sitna je to boranija. Moramo da gledamo mnogo dalje.”

Nije zvučao nimalo vizionarski, čak ni kao komentator vremenske prognoze. “Jesi se ti to dao u proročice? Smanjila ti Braća Glajzer mesečnu rentu? Hoćeš da kupiš naftonosna polja u Srbiji? Kaži, druže, ako je pristojna provizija mogu da ti proguram jedan rudnik bakra, dve banje i dve i po pivare.”

Meljem ko tranzicija, a u glavi mi gusenice ruskih tenkova i rilne mojih ploča, tamo negde izgrebanih – za tudje uši, za tudje noge, i za tudje pare od kojih je i meni nešto kapalo.

“Ne zezaj, nego daj mi reci jesi razmislio o ponudi?” Dejvid je sve ozbiljniji i zvaničniji, kako i priliči njegovom staležu… Ovo počinje da liči na razgovor Tačija i Sakašvilija, a ja imam preča posla od posredovanja u konfliktu Havijera sa Solanom. To je za psihiće, meni tintara već puna antidota i anegdota. Te ti ja krenem u odsečnu konverzaciju, s čvrstom namerom da što pre oslobodim mobilni koridor za prolazak vinila iz Tbilisija u Istanbul.

beckham-cantona_1343011c

“Dejvide, ti si bogat, ti si kuuul, i ja shvatam da teško razumeš nekoga ko je sirotinja i hoooot. Ali, odrasli smo ljudi. Rekao sam ti već istorijsko NE.” Sve sam ovo kazao terapeutskim glasom, samo šta vredi kad imaš posla sa Blerovim ortakom u redjanju pasijansa i kuvanju paprikaša. Skoro da sam mogao da ga vidim kako vrti glavom u neverici, razrogačenih očiju i široko raščepljenih ustiju koja samo što ne prožderu najnoviji model intravenozne Nokije, radjene po prvi put u kooperaciji sa EI, znamenitim elektro-pop gigantom iz distrikta “Nišvil”…

Dobro, nije on jedini koji ne može da shvati zbog čega ceo juni i juli provedoh u odbijanju ponudjenog mi mesta pomoćnog trenera Mančester Junajteda. Morao sam negde oko Dana Zahvalnosti da izdam i zvanično saopštenje preko mog sekretara, inače glavnog domara u MIP-u. Tamo je sve lepo napisano. Naprosto, ne mogu da oprostim Ujčetu Fergiju što je onomad ispalio velikog majstora Tedija Šeringema. A ni Sahu, tu prefunjenu centarforsku aždahu, nije tretirao za suvu šljivu – ma, ni za mokri hmelj… I pre toga smo se, dok sam bio njegov umetnički savetnik, Ser Ujče i ja često svadjali oko nekih njegovih nebuloznih poteza: Kupovina “nevidljivih talenata” i zagubljenih potrčkala… Klebersona, Djembe-Djembe, Smita, Forlana, Hajncea, Verona, onog razrokog golmana Kerola što je primao golove kroz razdeljak na šiškama… Uh, koji folirant dunsterski, kad se samo setim!

Mislim, umeo je Ujče posle da podvije rep i da mi pošalje karton “Glenliveta” i cisternu “Bušmensa”, ali džaba ti kad je govance već pojedeno, zar ne? Doduše, ipak sam ja djavolskiji od najcrvenijeg djavola (računajuci i navijački “pribor” pokojnog Džona Holmsa), i svakako da je bilo za očekivati da ću jednog dana prihvatiti poziv za večeru sa Kejt Mos, kojoj su prisustvovali i moj prijatelj, gitarski saborac Bernard Samner, stara kajla Oldman Geri (koji mi uvek da scenario da mu dopišem njegove replike) i – Ser Ujče! Nekako se tu nacrtao zahvaljujući činjenici da se u to vreme zanosna Kejt zabavljala sa džokejom iz Fergijeve ergele. Svi već znaju da nezajažljivi Aleks Ferguson pored Mančestera poseduje i neke od najboljih konja. Video sam ta kasačka grla više puta, ljudi moji, brži su od Lemijevog Motorheda – galopiraju kao Cobetova inflacija, jebote! Rajan Gigs je pored njih naučio onaj svoj čuveni sprint iz mesta sa loptom izmedju stopala koja ne dodiruju zemlju…

I tako, kad vas Mosova pomiluje po glavi i stegne za butinu ispod stola – kud možete da odbijete pomirenje sa Ujčetom? Lukavi starac, nema mu ravnog, dobio me je… Ali ne za dugo…

Hm, mislim da je sve počelo kada je javno nabio cajper Bekamu, u trenucima škotskog gneva. Izmedju ostalog, Ujče je postao opasno frustriran što nije mogao – kad mu se prohte! – da svoje najisplativije otkriće počupa za kosu. Zbog Bekamovih “čiroki” i “džejlhaus” frizeva, he-he… A to je bilo posle onog naritavanja kopačke u Dejvidovu arkadu, kada je i ekonomu kluba, zaduženom za zalivanje trave svetom vodicom iz Aberdina, postalo jasno da je svlačionica nekome sauna, a nekome kabina za prevaspitavanje. Razbijenog garda, sa nerazrešenim kompleksom “drugog oca”, Dejvid je morao da se više puta sastavi i rastavi od samog sebe. Budući da je staračka pakost smišljala sve staračkije pakosti, nedužno uporni Bekam, pokunjen i raspet izmedju mondenog i blaziranog, morao je da šturne u Madrid. Što nam zaista nije trebalo, i što se vrlo brzo osetilo u igri. Koja je postajala sve manje prepoznatljiva kao Mančesterova. Fergi je mislio da će argentinski pizdun Veron da mu drži desnu stranu dovoljno aktivnom, za kontre i efikasnu odbranu, ali se ta zamisao pokazala kao mućak… Dobro, istina je, povodom tog “gaučo-transfera”, puno love nam je tadašnji premijer Mejdžor platio kao bonus za iskazanu medjunarodnu dobru volju; nešto u vezi brisanja krvavih fleka s Folklandskih čobana. Ali, igra je trpela. Ona jedina prava IGRA, u kojoj se razgaćeni muškarac nadigrava s demonima i andjelima.

A onda, jednog nepodnošljivo običnog dana, zvrcne me moj ortak Delon Alen (kojem sam neka od najboljih pravoslavnih muških dupeta nabacio, a to se ne zaboravlja!) i kaže kako ima jedan mladi Brazilac sa majmunolikim cerekom koji, izgleda, može s loptom ono što Magični može s pisaljkom… I tako ti ja Fergija i Keiroša, njegovu pouzdanu “desnu ruku” i proverenog fudbalskog znalca, povedem na jednu pristojnu parisku orgiju, tokom koje se upoznasmo sa izvesnim Ronaldinjom. Kad se sad prisetim te vetrovite majske večeri, mnogo toga mi postaje jasnije… Negde tokom zakuske, Ujče i onaj dredloknasti mladunac se izgubiše negde. Čulo se stenjanje sa svih strana i TADA mi zaista nije palo na pamet šta se dešava… Ne kaže se zalud da su svi strejtaši tradicionalno asocijalni za fensi zabave, je l’ da?

sir-alex-ferguson-with-cl-trophy

Tek, prodje jedva mesec dana, a Ujče saopštava američkoj braći Glejzer – novim gazdama kluba, s kojima sam razmenjivao recepte za leskovačke pljeskavice i kentaki piliće – kako je otkrio vanserijski talenat koji mora da se kupi. O kome se radi? O Ronaldinju. Dobro, Keiroš i ja smo ga merkali dve nedelje na pripremnim utakmicama i momče je stvarno umelo svašta s loptom i bez lopte. A taman nam je trebao kreativni ofanzivni veznjak. Medjutim, na dan pompezno najavljivanog potpisivanja ugovora, ono momče promoli glavu usred Barselone i reče kako potpisuje za Barsu.

O, koja ispala! O, koji blam! Sećam se, tog dana sam se uletvio mešajući pina-koladu sa “žutom osom”; Roj Kin se valjao pijan i boksovao sa brodskim podom u pabu “Monikine usnice”; čak je i mirni momak Solsker pevao “Tamo daleko” na rodnom mu norveškom… Ide tuga, teku potoci etil-metil suza, psovke odjekuju ko brodske sirene u predgradju Segedina… A onda, u toku deliričnog mamurisanja, neko dotrča i reče da nam dolazi – Ronaldo! Koji jebeni Ronaldo, pita Kantona na čistom, remboovskom francuskom, i dodaje na rableovskom srpskom: “Koji će nam moj onaj debeli Zuba?”, misleci na tada aktuelnog Brazilca Ronalda.

A kurir/glasnik nam objasni da je Ujče Fergi otkrio jednog drugog, mnogo mladjeg i mršavijeg Ronalda, da je dečko Portugalac i da se viče Kristiano. Meni došlo da klepim glasnika, sve mi ovo liči na špagete vestern sa Djulijanom Djemom u ulozi Klinta Istvuda, al ne mogu da se dobacim do unjkavog činovnika iz Uprave koji nastavlja da toroče o kvalitetima najnovijeg Ujčetovog otkrića…

Prodjoše otad dve zore i jedno budjenje, sečeno sa stojećkom dremkom za šankom, kad konačno skontasmo da pored sebe imamo NOVO LICE. Mladjani džudža, ciganče iz donjih krajeva, ispod svakog Mediterana, izgubilo bi se na Zelenom Vencu, a kamoli na OLD JEBENOM TRAFORDU. Ali, vidim ja da ga Fergi preobuko, dao mu dres, kopačke, zaštitne gaćice, šorc, štucne i ostalu kostolomačku i dupeuvlakačku opremu… I poče dečko da trenira, a ubrzo i da igra za prvi tim, tako da je sve izišlo na videlo.

Umesto da vodi loptu, on vozi “biciklicu” na prazno, umesto da doda prvom slobodnom, on dribla KROZ protivničkog igrača, umesto da šutne loptu na protivnički gol, on gadja loptom fotoreportere koji se načičkali bliže korner-zastavici negoli stativi gola… I to potraja dobre dve godine… Beskrajno prenemaganje i valjanje po travi – morali su da nabavljaju novu!…Naravno, kao rodjeni fajter, Roj Kin se kačio sa Ujčetom, Rud Van Nistelroj je opalio perspektivnom bilmezu dve vaspitne šljage na treningu jer ovaj kad vidi loptu – nikom je ne dava! Fergi prodade i Kina i Nistelroja, a zamena za njih… Kao, sve će to Ronaldo u tandemu sa Runijem! Jeste, Runi je sirova klasa, naoštreni dečko koji gine na svakoj poziciji gde ga hiroviti Ser metne, ali Onaj Cicani i dalje igra ko da je usred Guče, a ne na Enfildu ili Hajberiju. Katastrofa. Arsenal uze dve vezane titule, onda ruski kombinat “Čelsi” dva komada, a mi… šiljkamo ga u školskom klozetu.

Ah, Kejt, Kejt, setih se one večeri pomirenja… Sad i da mi daš – ne bih se mirio s Ujčetom. Al kasno… Već sam se uhodao u pivski lavirint i ne mogu tek tako da ostavim momke na cedilu… A onda, Kristiana Mamutovića zvanog Rondza, prosra lopta na nevidjeno! Brate mili, on prdne a od vetra lopta dobije zaumni efe i ode u gol! Ono nisam video još od dana kada sam pisao reportaže o Nišvilskom Radničkom, u kojem je nerazrešeno cigansko pitanje sjebalo fudbalsku perspektivu južnomoravskog regiona. Rasisti nisu hteli talentovane Gancije i tim je ispušio, a Piksi, Panta i Magični su morali da vataju tutanj iz “izbeljenog” Nišvila… Ko bi rekao da će ironija sudbine da mi priredi kontraperformans! Jedan prevarantski, samozvani “Mediteranac” sa istanjenom kožom na lobanji kaki boje – postaje nekrunisani kralj ManU! I još se usudjuje da daje izjave kako je on najbolja “sedmica” u istoriji Mančestera. E, to je bilo previše, urodjeni fanatizam se pretvori profesionalni sadizam.

Išutirali smo ga par puta, na slepo, na volej, na “dupli blok”., uglavnom Geri, Rio, Magični i princ Čarls, ovaj poslednji inkognito. Ali Ujče je doznao za prevaspitavanje – valjda mu se pufnasto nabildana pičkica žalila kako smo mu sav njegov gel nabili u čmar – bez penetracije, naravno. Pa, mi smo zdravi, fudbalski muškarci Mančestera! Ali, kad Ujče čuo šta mu rade s ljubimcem i “glavnom zvezdom”, načisto pošandrco! Oće matori da se bije, šalje svoju staru gospodju da nam jebe kevu, Toni Bler hoće da mobiliše pola kluba i da nas šalje u Irak! Na sreću, veliki, istinski Ser, Bobi Čarlton je sve koliko-toliko doveo u red. I, dobro, ponovo su titule počele da skupljaju prašinu u našoj “Simpo-San” vitrini…

Sjebasmo i sve kolhozniji ruski kombinat “Čelsi” onomad u finalu Lige Sampiona, od muke zaboraviše londonski plavci “Kaljinku”, i reči i melodiju. Zato mi je Abramovič, nekada prepspektivno pozorišno potrčkalo u biletarnici, blokirao tovar sa iznajmljenim pločama u najboljem fanki klubu u Gornjem Sibirčetu. Ali ne žalim, baš u ime muzike koja se ne da izgustirati. Fanki je fanki, fan je fan, a ManU je jedini r’n’r fudbalski klub na svetu – što svaki Čak Beri i svaki Litl Ričard znaju… Dodje leto četrdeseto, godina mi žao nije… Pesma i igra odjekuju s kraja na kraj Mančestera, kao topovi sa Navarona. Moj ortak iz Nju Ordera, tečni Bernard, komponovao i novu himnu na moj tekst; Šaun Rajder se skinuo s dopa da bi mogao da razlikuje “crvene djavole” od belih dilera u crnom; čak je i Morisi batalio da vežba boks i vratio se fudbalu – jednom smo sedeli zajedno u “hard-core-pop-corn” loži: Džoni Mar, Morisi, Ijen Braun i Magični. Dobro, bio je tu i onaj Dejvid Gil, oslobodio nam ložu za džemovanje, ali on najbolje zna ŠTA sam sve pre toga učinio za njega… I, onda, like a rolling stone, pokrenu se antifudbalska kampanja. U zakonskom roku, sve po regularnom scenariju, predvidljivom i komercijalnom.

Histerični medijski ispadi u kojima se govorilo o Ronaldovom odlasku u “Real”, uopšte nisu doticali tvdro jezgro kluba. Pa, mi smo jedva čekali da se otkačimo od Patašona i Trabanta sa šećernom vodicom u kosi i dildom u šorcu… Ali, ali, ali! Ujčetu poče nešto mnogo da fali! Raskuka se starkelja kako ne može bez “Ronija”, srčka ga ljulja na ivici aritmičnog miokarda, videli ga ljudi kako sam uzjahuje konje koji nisu REKREATIVNOG tipa, sa bičem u jednoj i bocom “Kristala” u drugoj ruci… Zove me Keiroš na stranu, Magikos (to mi je on smislio taj nadimak, njemu je bilo dozvoljeno) šta da radimo, matori odlepio, plače, rida, kune, preklinje, a onaj malecki samo pozira pred njim u donjem vešu i viče “porka mizeria!”

Hm, Runi pita da li da ga stapka, taman da poravna račune zbog onog na Svetskom prvenstvu, ali Rajan i Pol, sa mudrim ledom u krvavim srcima, uštopuju ga u mestu, veteranskim gradjenjem bez lopte – i kombinacijom dugih i kratkih pasova oslobodiše prazan prostor za moje utrčavanje u diplomatsku vatru. Znaju kakav stav s loptom ima Magični.

Naravno da prijatelje nikada ne odbijam, te krećem na fast food ručak sa Ujčetom. Ne zaboravite da sam i dalje bio njegov jedini umetnički savetnik! Lepo mu nacrtam koliko dobija prodajom Ronalda – keš za automatsku kupovinu Alveša, Berbatova i Bentlija. A sva trojica prilično čisti dragulji – i još nam baš takvi trebaju da pojačamo pozicije za koje se već iz helikoptera Prve pomoći vidi da postaju hronično ranjive. Alveš umesto povredjenog, herojskog borca Gerija Nevila; Berbatov da se upari sa argentinskim šilom Tevezom u špicu (gde nemamo visokog igrača jer je inače odlični Saha povredjen i već vidjen za prodaju). I Bentli da nam razradi desnu stranu, da bude “novi Bobi Čarlton“, još je i Englez, što je bitno za ManU psihologiju!

Ma jok, Ujče ni da čuje! Ispsova me ko Megi Tačer torijevski CeKa, kada joj saopštiše da konzervativizam više nije “in”. Ma, vidim ja – stvarno mu suze u očima. Čovek-starac sa toliko trofeja i titula odistinski pati! Uzdiše kao Ledi Četerli u ulozi Emili Bronte. I u jednom trenutku, posle petog molt viskija iz njegovog rodnog kraja, Ujče mi skrušenim glasom dahće: “Ne mogu da zamislim ‘Teatar Snova’ bez Ronija. Magični, shvati to”. Čuo sam glas čoveka čije je srce krvnički zaljubljeno i isto tako krvnički slomljeno. Ništa se tu više nije moglo učiniti…

Bože, ima li išta patetičnije od matorog pedera koji ceo život živi sa tom tajnom dok mu srce na kraju ne prepukne. To se isto pitao i Tomas Man, ali on se nije zanimao za fudbal… Samo sam prezrivo odmahnuo rukom u Ujčetovom pravcu i otišao da se pakujem. Karlos Keiroš je, takodje, prokljuvio “u kojoj rupi leži zverka” i prihvatio je da bude trener reprezentacije Portugala. Gigs i Skols su plakali, naslonjeni na teturajući spomenik Džordžu Bestu; pridružio im se i veteran Denis Irvin, šokiran alkoholom i istinom. Tek tada smo shvatili zašto je Bekam bio zapeo da postane dvojnik Naomi Kempbel. Njegova bulja je bila linija fronta ko zna koliko godina… A uvek sam se čudio šta će mu ona anoreksična debeljanka i pevačka rospija, bezukusna Spajsica Viktorija. I sve one zidarske tetovaže i blajhane “Oi-pank” frizure, budući da sam ga poznavao od njegovog punoletstva i uverio se da u njemu kuca pravoverno fudbalsko srce…

Otrovne misli su nastavile da raspleću lokne moždanih vijuga u mojoj od viskija detinjasto-časnoj glavi… Pa, da! Zato je Runi i prešaltovan da igra desnog beka, a najbolje levo krilo sveta, Rajan Gigs luta po kreču oko centra igrališta… Oni nisu dali dupiće i morali su da kruže oko lopte kao izgladneli NATO bombarderi oko Prištine… A portugalsko svileno kurviče ga je odmah glatko primilo, onako seljački doterano. Šta zna matori Škot šta je stil, a šta je ručno šiveni kemp, šta je džovan a šta je džukac?

Bobi Čarlton me je ispratio do Londona i rekao mi aristokratski tronutim glasom: “Magični, možda je ovo novo doba, ali kraljevstvo nikada ne stari”. Nema predaje, nema prilagodjavanja, pribrano je mrmljao, pominjući mi tajne razgovore sa Kantonom, Berijem, Hjuzom i ostalim zdravim pretendentima na presto. Zamolio sam ga da čuva Vidića, znam dečka, strejt je a da to ni sam ne zna. Jednostavno, Užice je to, zavičaj stenovitog ponosa; nema teorije koja bi sprečila Nemanju da se samoubije ako bi ga buzerantski lobi uzeo na nišan. Sva sreća da je Srbin, pa pomalo zaziru od njega. A i ja sam, preko svojih ljudi, činio ono sto je trebalo činiti…

Pozdravio sam se sa ikonoklastom Bobijem kao sa patrijarhom Pavlom da se rukujem na pijačni dan, uostalom i Ser Bobi je povremeno koristio usluge VMA. Tako deziluzionisan a, opet, punog srca i vatrenog stomaka, vratio sam se u Nišvil, da u miru i samoći razmišljam o dubokoumnosti i opakoj dvosmislenosti onoga što sam jednom napisao za mog starijeg brata, Janga Nila: “Rock’n’ Roll Is Here To Stay”.

Eh, kakva antigravitaciona prejebotina. Pa, upravo su TO bile poslednje reči koje mi je uputio Ujče Fergi kada smo se zauvek rastajali, svako tužan i zgrožen iz svojih razloga. Tu me je ubo, priznajem, više nego da mi ga je surduknuo. Zato sam ga i napustio bez reči, nemajući snage ni da odzviždim uvodne note za “My Way”. Da, dragi moji nedojebani rozikasti Ä‘avoli, čak je i Magični ostao bez teksta. Zauvek u pasivnom ofsajdu…

Piše: Zoran Ćirić Magični

Ostavi komentar