ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Zabava - Vlado Georgiev – Do svitanja
Vlado Georgiev – Do svitanja

Vlado Georgiev – Do svitanja

(maxi single) Barba Music 2007.

Vlado GeorgievIako muzika Vlade Georgieva nije nikad bila preterano po mom ukusu, bio sam na njegovom koncertu u Nišu i imao prilike da slušam zaista sjajan i dobro ukomponovan prateci bend koji su cinili izuzetni muzicari. Najzanimljiviji momenti (pored legendarnog gostovanja hip-hop dua D-FENCE, o kome se još prica) bili su sešni i improvizacije, gde su ljudi pokazivali šta sve znaju (a znaju mnogo) i gde je Vlado predstavio sebe kao nešto više od pevaca tra-la-la muzike. Publika u Hali Cair, (sastavljena mahom od klinki, tetki, sponzoruša i ljudi za koje su Vlado Georgiev, Ceca i Stounsi jedno te isto) docekala je ove delove koncerta pomalo hladno i zbunjeno. Smejao sam se kad su neke klinke do mene glasno protestvovale: “Šta je, bre, ovo? Neki džez? Što Vlado ne peva? Baš bez vezeee… ” Kasnije sam negde procitao kako je Georgiev odlucio da na koncertima ne svira sešne jer “publika to ne razume”. Eh, nije ni njemu lako…
Moje interesovanje za novi maxi singl Vlade Georgieva najviše je podgrejala cinjenica da na njemu sviraju dva velikana svetske muzicke scene, verovatno trenutno najbolji svetski bubnjar – VINI KOLJUTA i Stingov gitarista DOMINIK MILER.
Da se razumemo – nije Vlado otkrio toplu vodu.
Još devedesetih, Oliver Mandic je u Njujorku uradio produkcijsko cudo od albuma radnog naslova “Kad ljubav ubije” na kome su, izmedu ostalih, svirali i legendarni CIK KORIA i FREDI HABARD, taj album nikad nije izašao iz totalno nepoznatih razloga iako je neko vreme bio najavljivan od strane PGP-RTS-a. Kruže price da Mandic nije bio zadovoljan finansijskim uslovima koji su mu ponudeni i da ce projekat biti izdat tek kad nade izdavacku kucu koja ce ispuniti tražene uslove. Od toga je, evo, prošlo punih deset godina. Mnogo toga se pisalo i o poslednja dva albuma hrvatskog genijalca Gibonnija “Mirakul” i “Unca fibre”, gde su gostovali MANU KACE (bubnjar u sadašnjoj postavi Stingovog benda), PINO PALADINO (basista koji je svirao sa Kleptonom, Votersom, Polom Jangom, Ricardom Eškroftom…), TONI LEVIN (takode basista, svirao sa Lenonom, Alis Kuperom, Pink Flojd…) DŽEFRI ORIJEMA (veoma cenjeni pevac iz Ugande, nastanjen u Francuskoj) VLATKO STEFANOVSKI i drugi. Nema sumnje da je Georgiev imao Gibonnija na umu kad je radio nove pesme jer “Do svitanja”, prvi singl sa najavljenog albuma, neverovatno lici na Džibov hit “Oprosti” kojim je svojevremeno bio najavljen album “Mirakul”. Razlika je ocigledna, ne samo u kvalitetu pesama, nego i u cinjenici da je “Oprosti” potpuno besplatno mogla da se skine sa Gibonnijevog sajta a maxi singl “Do svitanja” (sa cele dve numere i remixom) košta u IPS-u ciglih 300 dinara što je, u najmanju ruku, nekorektno.
Vlado je dakle, veoma ambiciozno (i za velike pare), doveo svoje muzicke idole da uz njihovo ucešce napravi album koji bi trebalo da pomeri neke granice u našoj domacoj muzici. Zanimljivo je da su se za svirku cuvenih gostiju “ogrebala” Kristina Kovac tako da Vini Koljuta i Dominik Miler gostuju i na njenom albumu. Sestre Kovac su, ocigledno, nasledile tatin talenat za pravljenje dosadne muzike. Album “U nebranom groždu” deluje kao skup muzickih pozadina za reklame, ima tu svega i svacega, jedna pesma je latino oda Hello sokovima, druga preparatu za mršavljenje a treca ulošcima sa krilcima, i tako u krug: mediokritetski, prazno, dosadno, ali dobro odsvirano i producirano, bez obzira što nema energije i duše.
Maxi singlovi, inace, nisu uobicajena stvar na našem tržištu i prilicno cudno deluje cinjenica da je upravo na ovaj nacin Georgiev hteo da promoviše svoj novoosnovani label “Barba Music”. Bilo bi sasvim OK da je disk deljen za manju cenu uz neki proizvod ili novine (kao npr. Colin “Zavicaj”) ili uz flašicu “Voda Vode” koja je sponzor izdanja. Ovako, regularna distribucija maxi singla publici koja je navikla da muziku nabavlja za dž. ili, eventualno, kupuje rezance od po 100 din. na buvljaku vrlo je rizican poduhvat.
Naslovna numera pocinje napevom gostiju – DMS gospel hora iz Bostona (prosto je fascinanto kako su ljudi savladali reci na srpskom), gotovo plagijatorski motiv, stvarno neodoljivo lici na refren iz pomenute Gibonnijeve pesme. A onda sve skrece u kolotecinu tipicnu za letnje hitice kakav je, recimo, bio prethodni Vladin singl “Nisam ljubomoran” koji je on svojevremeno nazvao “kompromisom”. Recept je prost: cetiri akorda, perkusije, jednostavan ritam, zatim prelaz u refren, eho efekti i prateci vokali. Nisam mogao da verujem da se gostovanje Dominika Milera u ovoj pesmi svelo na pomenuta cetiri akorda, zar je zbog toga potegao iz Engleske? Šta tek reci za ono što je “odlupao” Vini Koljuta? Beskrvna, rutinski odradena tezga. Dok je Manu Kace svojim “masnim” ritmovima podigao Gibonnijev “Mirakul” na jedan viši nivo, svirka de facto boljeg bubnjara od njega u ovoj pesmi zvuci kao da ju je odradio prosecni studijski muzicar. Balada “Ti i ja” je tek prava katastrofa. Pateticna, razvodnjena, otužna, lici na numeru koja je pretekla sa poslednjeg albuma Ok Banda i slicnih pacijenata. Jedina njena vrednost jeste nekih par sekundi gde, kao kroz maglu, možete cuti gitaru Dominika Milera kako doziva delic atmosfere sa nekog Stingovog klasika, “Fragile” ili “Shape Of My Heart”. Tekstovi pesama zvuce kao da su pisani od strane zaljubljenog školarca: “Ti i ja/ nismo mogli skupa/ sve bilo je protiv nas/ tiho svadali se/ mirili na glas/ jedno od drugog tražili na glas”… (ovde može ‘ladno da se doda: “Tra-la-la/ volim te ja.”) U poredenju sa ovim, Marina Tucakovic je Šekspir. Najviše je razocarala produkcija. Pesme zvuce jednodimenzionalno, ravno i siromašno, kao da nisu snimane u izvanrednim uslovima i od strane izuzetnih muzicara, nego na brzinu, u krpljenom studiju tipa “Blaško ton i drugari”.
Jedan hrvatski kolega je recenzirajuci Gibonnijev “Mirakul” oštroumno primetio da Džibu ne bi ništa vredeli silni gostujuci muzicari da nije imao dobre pesme. Isto važi i za Georgieva. Mogao je da dovede i Stinga da otpeva “Do svitanja” i “Ti i ja”, to bi i dalje bile slabe pesme. Naravno, treba sacekati jesen kada izlazi dugoocekivani album na koga je potrošeno dosta rada, vremena i para pa da se da konacni sud o uradenom. Ali na osnovu ponudene dve numere, da se zakljuciti da je Georgiev prerano krenuo u avanturu stvaranja neceg što po standardima treba da bude na svetskom nivou. Gibonni i Oliver Mandic su iza sebe imali solidnu kilometražu (što u solo radovima, što u pravljenju pesama za druge) kada su se odlucili na pravljenje produkcijski zahtevne muzike. Georgiev je po tom pitanju još uvek zelen. Sa dva više nego osrednja pop albuma i nekoliko pevljivih hitica, zadao je sebi pretežak zadatak u kome, najverovatnije, nece uspeti, jer u zvuku i kvalitetu njegovih novih pesama nema ni centimetra pomaka u odnosu na ranije radove. Sve zvuci prilicno slicno pesmama sa njegova dva prethodna albuma, i što je gore, oseca se nedostatak ideje i lucidnosti, pa i hrabrosti da se iskoraci sa utabane (i komercijalno isplative) staze. Šteta.
Istovremeno, Georgiev se kocka sa svojom karijerom jer gro njegove publike nema blagog pojma ko su Koljuta i Miler pa im je apsolutno svejedno ko šta svira na pesmama. Oni traže jeftine letnje hitove za pevušenje pod tušem. Ovi drugi, malobrojni, koji, kao ja, recimo, znaju da je Vladin omiljeni muzicar pijanista Oskar Piterson (i cene ga zbog toga) dobijaju nešto ispod nivoa zadovoljavujeceg konzumetnu koji na muziku ne gleda kao prolaznu razbibrigu.
Zapitajmo se otvoreno: da li u Srbiji postoji prava pop muzika?
Kad kažem “pop muzika” ne mislim na dubre koje štancaju Luna, Fanky G, Ðogani, Ana Nikolic i slicni hibridi, vec na nešto što je na inostranim top-listama oliceno u Robiju Vilijemsu ili, ako baš hocete u Majklu Bablu, coveku koji je vlasnik singla “Everything”, verovatno najbolje pop pesme ove godine. Uporne ambicije Vlade Georgiva, Željka Joksimovica, benda Neverne Bebe pa i sestara Kovac da u okviru necega što jeste muzicki mejnstrim izvuku kvalitet, u muzickom i autorskom smislu, jesu stvar koja, paradoksalno, može pomoci afirmaciji domace rokenrol scene jer, štono rece Tonci Vrdoljak: “Kakav mejnstrim, takav i andergraund!”. Nažalost, najnoviji maksi singl Vlade Georgieva je još jednom pokazao da u nas vlada kriza autorstva i da domaci pop povladuje najnižim ukusima, tu ništa ne mogu da pomognu ekskluzivni gosti i dobra produkcija.
Na kraju, jedan besplatan savet za Vladu Georgieva:
Prvo napravi dobru pesmu, pa onda zovi svetske muzicare.

Dejan Stojiljković

Ostavi komentar