Stari Rimljani su bili pametni ljudi, pravili su gradove na rekama, i tamo izmislili čudesan način vodosnabdevanja čiji principi važe i danas. Rečne obale su predstavljale dva opozitna stanja bivstva, život i smrt, ovaj i onaj svet.
Voda je šumela kroz akvadukte, izlazila u mlazovima kroz fontane, krepila žedne putnike namernike na česmama, bila je bistra, kristalno čista, ukusna… Kasnije su Rimaljni tu vodu mešali sa vinom upisujući tako granicu imperije jer opštepoznata je stvar da su varvarske zemlje počinjale tamo gde se vino nije mešalo sa vodom.
Na desnoj strani reke Nišave, u jednom od najživopisnijih delova nekadašnje rimske provincije Gornja Mezija, kraj antičkog Naisusa gde je Konstantin odrastao boreći se u arenama i sanjajući o purpuru carskog dostojanstva, proteže se brdo Vinik na kome imam vinograd. Ništa posebno, petnaestak ari probranog grožga, malo više crnog nego belog, nekoliko špalira plovdine i hamburga, taman toliko da se svake godine ispeče sedamdesetak litara loze. Ispred vinograda je bunar koji je moj deda iskopao još osamdesetih i u kome još ima vode. Ta voda više nije bistra kao nekad, kada sam bio klinac. Po Viniku su nikle kuće obesnih bogataša, vikendaška izletišta, beton seče kroz travu a staze po kojima smo nekad išli zarasle su i gotovo da se ne vide. Sa terasa trešti turbo-folk i techno a od buke automobila sa obližnjeg autoputa pobegle su ptice. Kopači zlata razrovali su, poput Tolkinovih trolova, skoro sve visočije delove Vinika u potrazi za zlatom, naime, tamo su nekad bile patricijske vile sa navodnim velikim ostavama novca i nakita. Iako je taj deo odavno rezervat, neretko ljudi sa puškama (koji se lažno predstavljaju kao lovci) krstare šumarcima, njih deset na jednog zeca… Pravi sprski junaci. Pored kolskih puteva leže plastične flaše od piva i soka, konzerve od piva i mesnog nareska, crne plastične kese pune svega i svačega… Zapušteni voćnjak je idelano mesto da se deponuje zarđala školjka starog automobila a zabačeni deo brda odličan da se od njega napravi divlja deponija. Pitam se, vrlo često, kada na proleće ili jesen idem sa prijateljima na šetnje po Viniku, kakvi su ti ljudi koji iz centra grada potegnu na vrh brda sa koga puca odličan pogled na Niš samo da bi tamo istovarili gomilu đubreta? I šta se događa u glavama takvih spodoba pa toliko ne mare za svet oko sebe ma koliko on lep bio?
Što je najgore, sve to đubre koje ljudi ostavljaju iza sebe, vratiće im se nazad kroz ciklični put kojim majka priroda diše i živi. Svu tu rastopljenu plastiku, metal i rđu upiće zemlja i vratiti nazad pošiljaocima kad na pijaci budu kupovali paradajz i krastavac ili kad u pekari budu pazarili hleb. Ali ja nemam problem, od grožđa i vode pravim rakiju. I nikad u životu nisam bacio ni papirić na Viniku.
Posledice nebrige i nemara za prirodu danas su vidljivije nego ikad i ljudi ih trpe u obliku raznih kancera i drugih bolesti. Ali ni to nije dovoljno da se opametimo. Bog nam je dao hiljade mesta kao što je Vinik, čistu vodu i zemlju, mi smo zatrovali sebe i njih i sad se od posledica svega toga branimo filterima, hemoterapijom i zračenjem.
Od desne do leve obale put i nije tako dugačak, život i smrt spajaju se negde na sredini rečne matice. Često mi sami ne možemo da biramo na koju stranu će nas voda odvući.
Ali možemo učiniti dosta toga da ta voda ponovo postane bistra. I figurativno i bukvalno. Ovo nije jeftina NVO parola potkrpeljena fonderskim budžetom. Nemojte samo misliti o tome. Učinite nešto.
„Leva strana druma“, debitantska knjiga Dejana Stojiljkovića, objavljena 2007. godine, donosi nam priče sa niškog asfalta i kaldrme obojene prepoznatljivim južnjačkim humorom.
Predstava “Duge noći i crne zastave“ po romanu pisca Dejana Stojiljkovića biće prvi put izvedena pred niškom publikom u utorak 15. decembra u 20 sati u Narodnom pozorištu Niš.
U petak 18. decembra u Laguninim klubovima čitalaca i knjižarama Delfi od 17 sati do ponoći održaće se trinaesta regionalna manifestacija „Noć knjige“.
