ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Promo tekst - Tiha strepnja ili panika?
Tiha strepnja ili panika?

Tiha strepnja ili panika?

kidsPostati roditelj jedna je od najlepših i najtežih stvari u životu, tako bar kažu.

Još pre nego što se beba rodi zamišljamo kako će izgledati, na koga će ličiti, zamišljamo kako ćemo ga voditi na sport, pevanje, smišljamo mu buduća zanimanja…

A zatim kad se rodi budno pratimo i radujemo se svemu novom – prvi osmeh, prvi koraci, prve reči. Vrtić, škola, najdraži prijatelji, prve simpatije, mature, diplome…

A šta kada nije tako?

Neki od nas se, nažalost, susretnu sa činjenicom da se neke od razvojno očekivanih faza ne javljaju kod njihove dece onda kada bi se to očekivalo. Jedna od najranijih odstupanja jeste zakasnelo uspostavljanje kontrole glavice, zatim neusvajanje na vreme jednostavnih motornih obrazaca (rotiranje, zauzimanje četvoronožnog položaja, vertikalizovanje).

Osim odstupanja u motornom razvoju, najčešće primećeno kašnjenje od strane roditelja jeste kašnjenje govora. Dete ne imenuje predmete, ne gradi prve jednostavne rečenice, ne odaziva se na svoje ime, onda kada je to očekivano po “razvojnom planu.” To je ono što najčešće primećuju roditelji, bake i deke, prijatelji, pa čak i slučajni poznanici. Međutim, šta se dešava dalje?

Suočavanje sa činjenicom da se naše voljeno i željeno dete ne poklapa sa detetom o kome smo maštali i sanjarili još i pre nego što se rodilo, dovodi do različitih reakcija roditelja. Strah, strepnja, panika, neverica, bes, ljutnja, tuga, ljubomora… niz loših i teških osećanja.

Ponekad u strahu da nas ne preplave ove strašne slutnje i sumnje da sa našim detetom nešto nije u redu, pribegavamo negiranju. Hvatamo se zatim za “slamku” (iako potajno i dalje strepimo) – slušamo i verujemo u priče kako je tako isto neki naš rođak “bio mlitav a sada je pravi sportista”, kako je drugi “progovorio u petoj godini i ništa mu ne fali”. Ukoliko jedan od roditelja (ponekad čak baka, deka, tetka) ipak progovori naglas o problemu, dešava se da bude optužen kako diže paniku, kako mnogo čita po internetu, itd.

Vreme prolazi, a dete čeka!

I tako, umesto da se problem prepozna i registruje od strane stručnjaka (pedijatara, dečijih psihijatara, fizijatara, psihologa, logopeda) na vreme, vreme prolazi. A vreme je nešto što je najznačajnije za dete sa poteškoćom. Jer, prepoznavanje problema i uključivanje deteta u pravovremenu terapiju je nešto najvrednije što možete učiniti za svoje dete sa problemom. Otpočinjanje rane intervencije kod bilo kakvog razvojnog problema je od suštinske važnosti jer pravovremeni razvojni podsticaji daju najveće šanse za uspešan ishod.

Zato vas ohrabrujemo da skupite snagu i uradite za svoje dete ono što najbolje umete i na čemu će vam ono jednog dana biti zahvalno. Put je dug, i pun uspona i padova, ali je vaš zajednički i jedini pravi.

www.GENA.rs

Ostavi komentar