ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Intervju - Tanasije Uzunović
Tanasije Uzunović

Tanasije Uzunović

MANI SE ORUŽJA; DAJ DA GRADIMO CRKVE

Za Veliku dramu koju glumi u Narodnom pozorištu traži se karta više, kao i za Zečiji nasip. Snima savremeni film Hitna pomoć čija je premijera predviđena na nekom od svetskih festivala.
Igrao u filmovima Koraci kroz maglu, Devojački most, Lager Niš, Atoski vrtovi, Sabirni centar, Čudesan san Džige Vertova i Prokleta je Amerika. U pozorištu je igrao Šekspira, Dostojevskog, domaće pisce, sve sem Ričarda Trećeg i Kneza Miškina. Nema nijedne važnije TV serije u kojoj nije igrao zapaženu ulogu: Tragom Karađorđa, Kolubarska bitka, Aleksa Šantić, Balkan ekspres, Boj na Kosovu, Roman o Londonu, Vuk Karadžić…

Tanasije Uzunović

– Tumačili ste lik Svetog Save na Svetosavskoj akademiji osamdesetih godina u Sabornoj crkvi. Šta je za Vas značilo ući u taj lik i igrati ga u hramu, a kasnije na pozorišnim daskama? Koliko je bilo teško u to vreme izboriti se za igranje ove predstave i mora li glumac da ima veru da bi autentično doneo likove svetitelja koje igra?
– To je bilo prvi put da je jedna predstava igrana u hramu Saborne crkve. Glumac Rastko Tadić i ja izveli smo odlomke iz predstave “Žitije Svetog Simeona”; to je naše prvo dramsko delo, a napisao ga je Sveti Sava. Tadašnji Patrijarh gospodin German nam je dao blagoslov i izvedena je duhovna akademija pred velikim brojem zvanica iz političkog, kulturnog i javnog života, a prisustvovao je i diplomatski kor. Nisam igrao Svetog Savu, jer bi za mene to bilo svetogrđe. Ja sam se samo potrudio da kroz njegove misli doprem do svih muka njegovog vremena.

Sveti Sava je ličnost koju mi nismo dostigli ni dan danas. Nismo ništa naučili od Svetog Save – ni njegove misli kao duhovnika, ni dela kao svetovnog čoveka i našeg rodonačelnika. On je i ocu rekao: “Mani se oružja, daj da gradimo crkve, time ćemo ostaviti bolje bogatstvo našem narodu”. Da smo se setili podvižništva Stefana Nemanje koga su vukli na kolenima do Sofije, drugačije bismo se ponašali u našoj savremenoj istoriji. Hteo sam da prenesem njegovu misao koja je bila velika. I danas kada govorim taj tekst, uvek otkrijem nešto novo. Shvatim da je Sveti Sava savremen i da je daleko ispred nas.
Ako me pitate može li se igrati religiozni lik, kao i svaki drugi glumački zadatak, odgovor je može. Ali, osećanje privrženosti veri ne može. Jer, vera se ne manifestuje, ona se nosi i dokazuje se trajanjem, a mi se Bogu približavamo pokajanjem. Ja se nikada ne bih usudio da igram naše svece, jer je to jedna vrsta svetogrđa. Poistovećivati sa sa njihovim mislima, ali opet uz distancu, a nikada poistovećivati se sa ličnošću, to je glumački posao.
U školu sam krenuo 1949. godine kada se poslednji put proslavljao Sveti Sava. Sledeće godine ista učiteljica je objasnila da se Sveti Sava više neće slaviti. On je, kako je ona rekla, bio prosvetitelj, ali je njegov brat Stefan bio feudalac, vlastodržac i robovlasnik, a kako je Sveti Sava podržavao svog brata koji eto, nije bio komunista, ukinućemo njegov praznik koji nema nikakve veze sa našim komunizmom. To nikada neću zaboraviti. Mislim da će zlo koje smo sami sebi naneli i naši praunuci ispaštati.

GOSPODSTVENO PRAVOSLAVLjE

– Kako prevazići usud srpskog naroda koji je uvek jače osećao potrebu za vaspostavljanjem nacionalnog obrasca ponašanja ispred negovanja i unapređivanja kulturnog obrasca? Može li u ovom istorijskom i političkom trenutku da se govori o izazovu novog značenja i gde je u tom kontekstu mesto Crkve?
– Ja mnogo dugujem mojoj Crkvi i smatram da je moja dužnost da se borim za veru koja je duboko u meni, koja je neraskidivi deo mene. Sveti Sava je višestruko uticao na moju ličnost – i kroz svoju duhovnu zaostavštinu i kroz nasleđe koje sam dobio kroz generacije mojih predaka. Šta nam Sveti Sava poručuje danas? Isto ono što je govorio i Sveti Vladika Nikolaj: “Za stradanje jednog naroda krive su narodne vođe i tribuni, ali je kriv i narod. Jer je i narodu Bog dao razum da razlikuje Boga od đavola, dobro od zla”. Sveti Sava nam je tačno odredio gde je zvezda vodilja. Naša vera je toliko široka da može da osmisli ličnost, narod i vaseljenu. A mi smo to zaboravili. Sveti Sava je znao da smo mi mali narod koji ne može da ratuje i tako ojačava duh i granice. Sticajem istorijskih okolnosti Srbi imaju mnoge heroje, ali naš narod nije ratnički, mi smo ratari i domaćini. Nismo znali da shvatimo poruku Svetog Save koji je pisao: “Više mudrosti i naravno, više vere u Boga i u sebe”. To se kosi sa propagandom današnjih političara. Smatram da bi mudrošću, verom i znanjem pre svega, učinili mnogo više.

– Tradicija i promena – šta se menja, šta ostaje isto? Kako u novo doba ući bez lošeg konzervativizma i okamenjene pravoslavne tradicije a ne izgubiti se u svetskoj drami istorije?
– Naša vera je široka i mera joj je bezgranična ljubav Hristova. Svetosavlje je široko, ali ga treba pravilno shvatiti. Globalizam, bukvalno shvaćen, znači da treba izgubiti svoju ličnost da bi bili dostojni savremenog sveta. Vraćam ulaznicu za takvu savremenost sveta, to je pogrešno. Našu veru, predanje i sve ono što kao narod nosimo treba postaviti na dostojanstven i neka mi oproste na gordosti, elitan način i tako će nas autentično prihvatiti svet a i više poštovati. Gusle su unazadile moj narod. One jesu najlepši instrument naše tuge i naše lepote, ali su ih pretvorili u puške i ubitačno oružje što nema veze sa našim bićem i sa mojim narodom. Ja ne smatram da je konzervativno biti vernik, niti mislim da je nemoguće biti vernik i dobar pravoslavac u žiži svetske javnosti. Verujem da naš narod treba da se trudi da bude jedan od najlepših duhovnih naroda, jer imamo jedinu pravu istinitu veru. I to nije teško, jer ćemo svoju veru unaprediti svojim znanjem i obrazovanjem.

POKAJANjEM DO VERE

– Kako izgraditi kulturne obrasce ponašanja i prevazići narodnu ksenofobiju?
– Za mene je tradicija ono što je najbolje u jednoj porodici, što se prenosi sa kolena na koleno a negativno se pamti da se više nikad ne ponovi. Moj otac mi je, kada sam kretao na studije, rekao: “Kad dođeš kod mene, ne zaboravi da je Bog u mojoj kući. Ja se jedino Boga bojim. Ako zaboraviš na Boga, ogrešićeš se o svoju kuću”. Isto i ja danas kažem. Moja porodica je imala udela u stvaranju ove zemlje pre Drugog svetskog rata, moje dede su bili političari. Ta ljubav prema ovoj zemlji i narodu se ne stiče na papiru, ne kupuje se novcem, nego se zadobija tradicijom. Ja tu tradiciju nisam izneverio.
Kad god sam se opomenuo vere – nikad nisam pogrešio. Milion puta sam se uverio da Boga ima. I kada se neverni Toma rađa u meni, pobije ga Istina, a Bog je Istina. Sve ovo govorim jer je za mene sama običajnost smešna. Danas je, recimo, običaj da se slava slavi u kafani. Zamislite kako ćemo izgledati potomcima koji će to sagledavati kroz, recimo, 200 godina? Koji je to narod živeo ovde? Komunizam je ostavio razorne posledice u biću mog naroda i mnogo nas unazadio. On je doveo do toga da se na pogrešan način vraćamo veri samo kroz običajnost, bez suštanstvenog odnosa. Ima onih koji tvrde da je dobro vraćati se bilo kako. Dajte da se veri vratimo na pravi način, a to znači da se vratimo pokajanju, skromnosti i sagledavanju sebe iznutra onakvi kakvi jesmo. Komunisti su surovo pobili 1944. godine građanski stalež koji je vodio kontinuitet državnosti i obezglavljen narod odveo u besmisao. Građanski stalež – to je način mišljenja, to su učitelji iz Surdulice, Žitorađe, sveštenici, advokati koji su mogli da povežu našu tradicionalnost u najboljem smislu te reči. Oni su surovo pobijeni ili degradirani. U Švajcarskoj na zasedanju Lige naroda 1937. godine, tvrdilo se da u Srbiji nikada neće biti komunizma jer su Srbi narod koji voli Boga, poštuje porodicu i voli svoju zemlju. Tito je udario kod Srba na ta tri temelja. Najniži sloj dobio je vlast i državnu sudbinu u svoje ruke. Oni će za tu vlast koju su dobili izdati brata, ubiti komšiju, uraditi sve. To je dovelo do razvraćenja i obezboženja mog naroda. To se u izvesnoj meri dešava i dan danas.

– Vaš deda Nikola Uzunović bio je predratni predsednik vlade. Vi ste mu najbliži potomak koji je doživeo sudbinu revolucionarnih stradalnika i posle rata ostao bez imovine. Kako je to izgledalo biti proglašen “reakcijom” u mladosti? Odrasli ste u Nišu, da li je bilo teško biti obeležen kao protivnik režima, kako ste se izborili sa tim?
– Mi smo se držali onoga što su propisali moji čukundedovi, sve do Uzun Stojana koji je dizao bunu sa Karađorđem. Ništa nije slučajno. Ljubav prema ovoj zemlji je duboko ukorenjena, kao i ljubav prema narodu u pravom smislu te reči. Nikada se nismo odrekli ni Boga, ni ljudi. Upravo zbog toga smo stradali. Pradeda Tasko Uzunović, čije ime nosim, vojevao je pod Milanom Obrenovićem i oslobodio srpske zemlje sve do Niša. Nikola Uzunović je osam puta bio predsednik vlade, od 1921. godine. I on nije postao predsednik vlade da bi se obogatio, imanja je stekao do tada. Nikola Uzunović nije nastao da bi postao, nego je nastao da bi produžio. Potomci nose opterećenje, i ja sam, recimo, pasoš dobio tek 1974. godine prvi put. Ne volim o tome da govorim. Naravno da se moram sećati maltretiranja od detinjstva, još iz škole i kasnije sam se pitao: kako li se ti ljudi osećaju danas. Neka im Bog oprosti, ne bih bio u njihovoj koži.

– U jednoj od Vaših kuća nalazi se rezidencija sadašnjeg američkog ambasadora. Jeste li ikada ušli u svoje kuće?
– To je pitanje naše države. Vila je u Užičkoj ulici i završena je 1936. godine. Nikola Uzunović je imao para da sazida kuću, ali nije imao para za slike i nameštaj, tako da je od nameštaja bio samo gvozdeni krevet. Najpre su je tokom rata uzurpirali Nemci, ali ništa nisu dirali. Bilo je samo 12 vila po tom nacrtu u Evropi. Tito se namerio da uđe posle rata, ali kada je video da je prazna, uzeo je Acovićevu vilu, a našu je u znak zahvalnosti dao Amerikancima. Džordž Alen, prvi američki ambasador se uselio. Video je Nikolu Uzunovića koji se preselio u baštensku kućicu i hteo da se rukuje sa njim. Moj deda nije hteo da pruži ruku rečima da ne može da pruži ruku onome ko mu je oteo kuću. Amerikanac je bio užasnut. Odmah je otišao kod Kardelja i saznao da su kuću uzeli Tito, Kardelj i Bartoš. Dedi su nudili kuću preko puta bioskopa “Zvezda”, ali je on odbio rečima: “Imam kuću, šta će meni tuđa kuća”. Nije hteo da prihvati ponuđeni novac. Kasnije su sve konfiskovali. Nikola Uzunović je umro u baštenskoj kućici u najvećem siromaštvu. Imao je dva sina: Branka, koji je preživeo, i Ninu koga su komunisti ubili.

DAN KADA NIŠTA NEMAŠ

– Politika vam je u genima. Da li vam je ikada palo na pamet da se bavite politikom?
– Kada sam kretao na studije u Beograd, otac mi je rekao i ovo: “Ne preskači tuđe plotove, ne spotiči drugoga i ako zaboraviš Boga i postaneš komunista, prebiću ti noge”. Ja sam se zaista držao toga. To naravno uslovljava i druge reakcije. Na filmu sam igrao samo Nemce i četnike, nema pozitivnih likova za mene. Kao dete od devet godina učiteljica me je izvela na tablu i pred svima saopštila: “Ovo je unuk zelenaša, protiv njih smo se borili”. Mislio sam da sam prljav, obeležen, da sam neko drugi. I odatle se javlja taj neverovatni otpor u meni koji traje i dan danas. Mene nepravda strahovito iritira. Gadim se prevare, mislim da je to nedostojno čoveka. Reagujem iz nekog stida koji osećam za tog koji je to učinio i smatram da bi morao da se stidi. Ako neće on, onda ja osećam stid zbog njega.
Poslednji političar Uzunovića je bio moj deda koji je napustio politiku 1935. godine. Velibor Jonić, tadašnji šef policije u vladi Nedića, dolazi kod starog političara Nikole Uzunovića 1941. godine i traži od njega da potpiše apel protiv komunista. Nikola Uzunović, mada izraziti antikomunista, a stižu strahotne vesti iz Rusije o čistkama, kaže: “Velibore, sada je rat, a ja u ratno vreme ne potpisujem ništa. Mi ćemo u našem narodu rešavati stvari putem izbora, dakle političkim putem, a ne pomoću Nemaca”. Taj isti apel potpisali su mnogi kasniji vrli komunisti. Milan Grol, tadašnji vođa Radikalne stranke i upravnik Narodnog pozorišta, dolazi kod političara Nikole Uzunovića i kaže: “Ovi komunisti se organizuju. Predsedniče, šta ćemo da radimo?”, da bi dobio odgovor: “Znam ja naš narod, mi ćemo komuniste dobiti na izborima”. Kasnije su se desile “ćorave kutije”.

– Šta je za Vas vera, kako je doživljavate, jeste li svoju porodicu ustrojili na duhovnom planu?
– Moja ćerka Sofija se prvog dana vratila uznemirena iz škole jer je doživela neprijatnosti zbog krstića oko vrata, i to govori o našem odnosu prema veri. Pokušavam da održim smisleno i tradicionalno svoju porodicu. Nastojim da očuvam svoju sofru, svoju ikonu i u ime Boga hleb i so u kući. Odatle sve počinje i sve se završava.
Istraživati sebe, znati gde grešim i pokajati se, to je suština mog “vjeruju”. To je sagledavanje sebe u odnosu prema Bogu, uz pomoć vere. Vera je naš odnos prema Spasitelju. Biti svestan njegovih muka. Ja se uvek opomenem. Što sam svesniji svojih grehova, to sam više svestan Boga. Time što kažem: “Ja Boga volim”, nisam mu bliži. Vera je osvešćenje sebe. ÄŒovek koji uspeva da od sebe sakrije svoj greh, nema vere.

– Verujete li da ćete se izboriti za porodično nasleđe?
– Ima nešto što me niko ne pita. Kada na to pomislim, javi mi se strahovit bes – a to je užasan život moje majke i mog oca pod komunističkim režimom. Sada bih samo hteo da pitam: Zašto su mi tukli oca, zašto je ležao u vodi do kolena. Zbog čega? Samo zato što nosi jedno prezime? Mogu li ti koji su mučili moje roditelje da budu pravično kažnjeni? S druge strane, kažem sebi, pa kad bi to stvarno želeo, bio bih isti kao oni. Ono što oni ne mogu da mo vrate je ta muka koju su preživeli moj otac i majka. I zato sam ogorčen.
Sećam se kada su dolazili da uzmu i tu jedinu kuću u Nišu koja je ostala. Sestre su bile u školi, ja sam bio kod kuće sa majkom kada je ušao izvesni Dušan Milivojević, koji je pritom bio poznanik moje porodice i mi smo ga izdržavali, i počeo da pravi novi raspored. Moja majka se trgne i pita: “Dušane, šta to radiš?”, a on kaže ” U ovoj kući ništa više nije tvoje. Idete u kuću pored Nišave”, koja je inače bila vlažna i memljiva. Spasao nas je infektolog prof. Kosta Todorović koji je lečio moju sestru od meningitisa.
Ono što me plaši, to je naša kolektivna zaslepljenost. Mi se i danas delimo, i danas ulazimo u građanske ratove, i danas ratuju braća, naš narod. Tragedija je kada udari brat na brata.

Slavica Lazić

preuzeto sa www.pravoslavlje.rs

Ostavi komentar