ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Zabava - Spiderman 3
Spiderman 3

Spiderman 3

Piše: Mehmed Krljic

Spiderman 3
U ovom trenutku Spajdermen 3 drži nekoliko svetskih rekorda: sa zvanicnim budžetom od 258 miliona dolara i nezvanicnim procenama troška produkcije od cak 350 miliona, (a koje Sonijevi predstavnici pobijaju tvrdeci da nije potrošeno više od 270) ovo je trenutno najskuplji film ikada napravljen. S druge strane, pak, ovo je film koji je imao najuspešnije otvaranje u istoriji kinematografije: prvi dan prikazivanja zaradio je 59.3 miliona, a do sada (tekst pišem šest dana nakon premijere) je film ubrao gotovo neverovatnih 375 miliona.

Treba ovde na trenutak zastati, udahnuti vazduh i sebi dopustiti nekoliko mirnih sekundi da se kontemplira o ovim ciframa. Pricamo o sumama novca koje su ravne godišnjim budžetima vlada dobrog broja zemalja na svetu. Prva dva filma o Spajdermenu su zaradila oko 1,6 milijardi dolara što je za oko pola miljarde dolara više nego što je Medunarodni Crveni krst prikupio u donacijama za sanaciju posledica cunamija u jugoistocnoj Aziji od pre par godina. Spajdermen 3 je za nedelju dana okrenuo više novca nego što bi država Srbija potrošila na kulturu tokom pet godina ako bi budžet bio na istom nivou kao u prošloj.

Sve ovo izgradeno na liku koga su Stan Lee i Steve Ditko svetu predstavili pre cetrdesetpet godina u poslednjem, petnaestom broju magazina koji je, kako su brojevi izlazili imao sve manje i manje citalaca. Ni sam Spajdermen nije delovao kao da ima izgleda za uspeh. U poredenju sa, recimo Fantasticnom Cetvorkom koji su bili ozbiljni ljudi, naucnici i humanisti, naocarko bez socijalnih veština u kostimu problematicnog dizajna i sa mocima veoma sumnjivog kvaliteta (Pentranje po zidovima? Kome to treba? Culo za opasnost? Da bi mogao brže da pobegne?) nije delovao kao da ima buducnost. A ipak, u godini dvehiljadesedmoj, Spajdermen filmovi su primer kako superherojski film treba raditi, dok je prvi film o Fantasticnoj Cetvorci od pre par godina bio meta opšteg podsmeha (videti ovaj sjajni strip Jay Pinkertona).

Deo uspeha svakako otpada na snažan legat koji su stripovi o Spajdermenu ostavili u kolektivnoj svesti. Cak ni potpuno neobjašnjiv smer kojim su Marvelovi urednici Spajdermena uputili tokom devedesetih i koji je maltene uspeo da uništi franšizu nije izbrisao iz secanja gotovo mitski jake radove iz prethodnih decenija koji su dolazili iz pera Stana Leeja, Roya Thomasa, Gerryja Conwayja ili Lena Weina. Medutim, i X-men i Fantasticna Cetvorka su stripovi sa mnogo dobrih perioda u svojoj istoriji, a ipak filmovi nisu mogli da pridu Spajdermenu po uspehu i kvaitetu. Što znaci da je doprinos Sama Raimija, coveka koji nam je dao neka od najzabavnijih i najekscentricnijih secanja na detinjstvo svojim Evil Dead serijalom, verovatno kljucan.

Zaista, gledanje prvog Spajdermena za mene je bilo prilicno neobicno iskustvo jer koliko god da je ovde u pitanju prosta akciona melodrama sa problematicnom plauzibilnošcu likova, dogadaja i motivacija, mogla se tu osetiti autorska ruka. Naprosto, Spajdermen nije delovao kao da ga je napisao i režirao mnogonogi entitet producenata, scenarista, finansijera i ludaka, kako je obicno situacija sa holivudskim blokbasterima. Imao je licnost i, što je još cudnije, ova licnost uspela je da preživi i u drugom filmu. Tek treci, aktuelni film pokazuje znake zamora i, bez obzira na najuspešnije otvaranje u istoriji Holivuda (koje ce, ionako uskoro biti na iskušenjima, pošto nailaze premijere trecih nastavaka Šreka i Pirata Kariba, kao i nastavak Fantasticne Cetvorke) možemo da kažemo da Spajdermen 3 nije na nivou prva dva filma.

Ne znam za vas, ali ja sam prilican snob kad je moja sopstvena zabava u pitanju. Ne smatram da filmu (stripu/ proznom delu) koji je namenjen da bude samo ‘zabavan’ treba opraštati sve grehe koji ga cine uvredom za ukus i intelekt. U tom smislu valja razmatrati i Spajdermena. Nije u pitanju loš film (posmatrano u okvirima podžanra ekranizacija superherojskih stripova) ali ovog puta troclanom Raimijevom timu scenarista i njegovim režijskim rešenjima ima štošta da se zameri.

No, prva i osnovna stvar koju možda valja definisati je odnos filmskog serijala o Spajdermenu sa stripovima koji mu služe kao predložak. Sa trecim filmom stvari su prilicno jasne: Raimi slobodno može da kaže kako je ovaj film raden po motivima stripa Spajdermen. Dok se odstupanja od tvrdog strip-kanona svakako moraju tolerisati kada se radi o prebacivanju price u drugi medij (uostalom, sa svim pretumbacijama u kontinuitetu i ogromnom kolicinom retkonovanja samog stripa, veliko je pitanje šta bi danas bio ‘tvrdi kanon’ Spajdermena) u trecem delu filma Raimi odlazi najdalje u sopstvenoj interpretaciji price gradeci jednu u svakom pogledu alternativnu istoriju. Ne mislim ovde samo na kozmeticke stvari koje se podrazumevaju (u vreme nastajanja stripa, nuklearna energija je još uvek bila obavijena aurom mistike i cesto i rado korišcena u ‘origin’ scenama za raznorazne protagoniste. Danas to nije slucaj i samim tim i ‘origin’ Sendmena u filmu ima drugaciju pozadinu), vec i na stvari koje primetno menjaju simbolicke odnose medu protagonistima. Evo na brznu sklepane liste stvari koje Raimi postavlja drugacije u filmu a koje za posledicu imaju sasvim drugaciju simboliku:

* Mary Jane kao jedini love-interest Petera Parkera. U stripu je, kao što se zna ona na red došla tek posle Betty Brant i Gwen Stacy, transformišuci se iz drugarice u ljubavnicu. Pošto su strip-scenaristi imali mnogo više prostora nego Raimi, mogli su da se razmahnu sa prikazivanjem evolucije emotivnog života Petera Parkera i da prikažu njegovu vezu sa Mary Jane kao posledicu sazrevanja na obe strane. Betty Brant i Gwen Stacy se obe pojavljuju u ovom trecem filmu (Gwen po prvi put) ali ne postoji nikakva ozbiljna namera da se Peterov izbor uzdrma.
* Kad vec pricamo o Gwen, njen dvostruki odnos sa Peterom i Spajdermenom je bio temelj teške drame koja se odvijala tokom prvih nekoliko godina izlaženja stripa, a njena smrt u borbi sa Green Goblinom i danas ostaje jedan od najšokantnijih momenata u americkom mejnstrim stripu. U trecem filmu o Spajdermenu Gwen je iskorišcena samo za manje važnu epizodu u kojoj njen strip-identitet ne igra baš nikakvu ulogu.
* Eddie Brock, alias Venom je u stripu novinar cija se karijera ruši kao posledica teksta koji sadrži netacne informacije od velikog javnog znacaja. U vreme pisanja teksta Brock ovo ne zna i njegove namere su najcasnije moguce. Peter Parker u interesu istine iznosi na videlo netacnost Brockovih tvrdnji, bez ikakve zle intencije spram Brocka. Brockov život se raspada kao posledica skandala i njegva reakcija na sve to je iracionalna mržnja prema Peteru/ Spajdermenu. Ovo cini Brocka donekle tragicnom figurom jer je njegov krstaški rat protiv Spajdermena zasnovan na psihotickom gradenju nove licnosti koja sprovodi osvetu cije utemeljenje zapravo ne postoji. Uz to, Venom/ Brock se prema svima ostalima ponašaju gotovo zaštitnicki, vodeci racuna da niko osim Parkera ne bude povreden. U flmu, medutim, Brock je pojednostavljen, prikazan kao sitni karijerista koji biva uhvacen u prevari i sa kojim gledalac nema nikakav motiv da saoseca. Njegova transformacija u Venoma je zato ne tragicni rascep ljudske licnosti kao posledica slabosti ega, vec jednostavna evolucija sitne jajare u superzlocinca.
* Shizofrenicna energija Green Goblina (oca i sina) je u filmu daleko pojednostavljena i na kraju skoro sasvim obesmišljena kroz udruživanje arhineprijatelja u borbi protiv ‘spoljnjeg neprijatelja’. Odnos Petera Parkera i Harryja Osbournea se u trecem filmu više zasniva na seksualnom rivalitetu nego na klasnoj podeljenosti i krvavoj prošlosti.

Jasno je, dakle, da se film mora razmatrati sasvim razdvojeno od stripa, pa tako kritike koje slede u sebi ne sadrže gnev zbog nepoštovanja izvornog materijala. Film cemo razmotriti sam za sebe, kao potpuno nezavisno umetnicko delo.

Naravno, ja nisam neki strucnjak za filmsku kritiku, ali evo šta mi je odmah na pocetku filma zasmetalo: u ovom filmu se veoma jako oseca da je u pitanju treca epizoda serijala. U smislu da se cak ni ne pokušava sa uspostavljanjem bilo kakvog šireg konteksta ili makar tvrdeg narativnog osnova zapleta. Ukratko, ovaj film krece uz pretpostaku da znate sve o Spajdermenu i ostatku likova i da element zacudnosti koji je krasio prva dva dela više nema jednaku težinu. Moci protagonista i odnosi medu likovima se uzimaju zdravo za gotovo i nema mesta nekom preteranom razvoju. Ovo je normalno za televizijske serije ali za filmove nije i Raimi pokušava da otkloni problem time što ce svojim protagonistima u usta stavljati dijaloge prepune ekspozicije koji treba da manje budne medu nama drže na pravom put kroz film.

Ovo je poprilican kamen oko vrata prici koja u suštini nije loša i overava sve potrebne elemente akcione melodrame, stavljajuci glavnog junaka na spoljna i unutarnja iskušenja, dajuci negativce koji su u suštini dobri ljudi i pozitivce koji imaju tamnu stranu, žene koje svoje emocije koriste kao oružje kojim se zatim manipuliše, mudre starine sa mislima ciji se opšti karakter pokazuje od presudnog znacaja za konkretne situacije itd. U jednoj relativno ambicioznoj narativnoj konstrukciji kakvu nam Raimi ovde daje cinjenica da likovi idu unaokolo objašnjavajuci publici šta to zapravo rade pojeftinjuje celu stvar i filmu oduzima dobar deo dubine, ali i plauzibilnosti. Posledicno – glavni likovi filma su skoro nepodnošljivi. Peter Parker je sveden na mucajucu, uplakanu mešinu koja je u društvenom smislu potpuno beskorisna, bez pravih motiva ili strasti – jednom recju njegova introvertnost i ispraznost granici se sa sociopatijom. Pravi sociopata u ovom filmu, Eddie Brock zato deluje kao prava lafcina u poredenju sa njim jer i pored teških stereotipa sa kojima Topher Grace mora da se izbori u ovoj ulozi, on naprosto gledaocu isporucuje mnogo više života. Jednako tome, Mary Jane je potpuno neubedljiva kao ambiciozna brodvejska zabavljacica koja udara o kameno dno kule šoubiznisa i cupa se sa istog kelnerisanjem u džez baru. May Parker je iskorišcena maltene iskljucivo kao arhetipski kazivalac starostavnih mudrosti, pa iako je njena uloga u stripu cesto znala da bude svedena samo na to, ipak je tamo znala da deluje kao ljudsko bice. Ovde deluje samo kao veoma lepi robot sa dikcijom pozorišnog glumca.

U ovakvoj postavci stvari, Harry Osbourne/ Green Goblin (mada u filmu nigde nije eksplicitno upotrebljeno ovo ime) i Sandman/ Flint Marko ispadaju najubedljiviji, prvi zato što je najkompleksniji lik u filmu, drugi jer mu je dopušteno da glumi skoro iskljucivo mimikom lica a ima izuzetno dobro lice za ulogu.

Pored bolno glupavih dijaloga (i monologa), zaplet pati i od potrebe da se u film uvedu novi, marketabilni likovi sa supermocima. Filmska industrija još nije stigla na nivo stripovske kada je crossover potencijal u pitanju tako da trenutno Sonyjev Spajdermen 3 i Foxov Fantastic Four 2 postoje u potpuno razdvojenim univerzumima. U Spajdermenu nema ni reci o X-Men, Fantasticnoj Cetvorci, ili o Kapetanu Americi i Iron-manu. Bilo bi zanimljivo ispitati da li je problematicnija cena licenciranja više likova za isti film (Mada FF2 ima u sebi i Srebrnog Letaca i, pretpostavljam Galaktusa) ili pravila pisanja scenarija (super)herojskog filma ne sugerišu stavljanje dva i više superjunaka u istu pricu, tek, Spajdermen 3 glad gledalaca za spektaklom zadovoljava tako što ovaj film sadrži cak tri superzlocinca. I to, ne sasvim neocekivano postaje i njegov veliki problem.

Jer, u suštini, ovo je film o ljubavnom trouglu. Supermoci i radikalne psihoze na stranu, ovo je film o trouglu izmedu devojke i dva dobra prijatelja. I da je Raimi smeo (i umeo?) da napravi film koji bi se sastojao od 80% price i 20% tuce, u kome bi emotivni trougao bio prikazan uverljivije i detaljnije, Spajdermen 3 bi bio znatno bolji. Naravno, akcioni film zahteva akciju a pravilo da se svaki prethodni nastavak mora nadmašiti necim VECIM i SPEKTAKULARNIJIM takode diktira da se recena akcija ne može svesti na mlacenje anonimnih, nezanimljivih negativaca (iako melodramska struktura filma to gotovo da zahteva). Ergo: pored Goblina, Spajdermen 3 dobija i Venoma i Sandmana.

Ovi likovi su skicirani u najboljem slucaju i Raimiju se mora odati priznanje za solidno obavljen posao s obzirom na prostor koji je imao na raspolaganju. Ipak, pored Harryja koji prolazi kroz daleko kompleksnije emotivne transformacije (a imao je za to vremena, ovo mu je treci film), obojica ostavljaju utisak dvodimenzionalnih figura od papira. Istina je da je i u stripu Sandman uvek decidno bio samo pomocni lik i da je njegova karakterizacija, cak i kad je produbljivana nije išla daleko kao u slucaju drugih protagonista i antagonista, ali i dalje ostaje osecaj da je u filmu on imao vrlo kratak screen-time u odnosu na sugerisane dubine koje su mogle biti istražene. O Venomu i da ne pricamo. U pitanju je jedan od najsloženijih likova iz galerije Spajdermenovih negativaca. Ponavljam, Raimi je obavio dobar posao u okvirima mogucnosti ali oseca se snažna neravnoteža izmedu potencijala koje likovi nude i price za koju su iskorišceni.

Možda je ipak najveci problem filma totalno nesimpatican glavni junak. Tacno je da je Peter Parker tokom prvih meseci/ godina stripa bio teški nerd, ali ovaj film na to stavlja preveliki akcenat. Jedna od najlepših stvari u slucaju stripa o Spajdermenu je bilo baš sazrevanje Petera Parkera kao posledica dobijanja moci. U filmu tome nema ni traga. Parker je slinava ruina cija se samouverenost istog trenutka kada se pojavi preokrece u aroganciju, a kontakt sa simbiotom ga pretvara u neku vrstu parodije ‘edgy’ omladine. U tom smislu Raimi je ovu pricu ispisao izuzetno konzervativno potpuno poricuci svojim likovima bilo kakav potencijal za sazrevanje i pretvarajuci sve, ukljucujuci MJ i Harryja, ali pre svega Petera u robove sopstvenog puberteta daleko nakon što se isti završio. ‘Neka vrsta parodije’ se konacno realizuje u cistu parodiju plesnom scenom u džez kafeu koje se ni Džontra Volta u najboljim danima ne bi postideo.

Pored svega, film potpuno neobjašnjivo insistira na povremenim humoristickim scenama koje nemaju suvi, spontani šmek kakav je Richard Lester znao da ugradi u nastavke Supermena i koje zbog toga ispadaju sasvim nasilne, cak pomalo postidujuce. U jednoj od njih Bruce Campbell gotovo uspeva da spase stvar. Gotovo, ali ipak… U drugoj, a ona ukljucuje JJ Jamesona, Betty Brant, interfon i gomilu lekova, meškoljio sam se u sedištu od neprijatnosti pitajuci se šta je coveka koji je svojim ranim filmovima pokazao da ima puno duha navelo da pomisli da ce ovako nešto biti smešno.

Dakle, ovaj film ima kvalitete ali i dosta problema. Ono gde uglavnom nemam zamerki su akcione scene koje su primereno spektakularne i u kojima se vidi kako se slupalo trista miliona dolara. Raimi nije pizda pa da nas teasuje kojekakvim zumovima i brzom montažom (setite se prvog Betmena Tima Burtona), njegove scene borbe su slikane totalima, sa kamerom koja kruži oko likova i gledalac sve može da vidi kao na dlanu. Dodajte na ovo vrlo bitan detalj, a to je logicna, konzistentna koreografija borbi i shvaticete zašto u ovom filmu može da se uživa. Pošto je ovo film za decu i omladinu, ne treba ocekivati otvorene frakture i amputacije, niti artisticku ambiciju u akcionim scenama. Ono što dobijamo je cista, muška borba u standardnoj holivudskoj tradiciji, napravljena ispred plavog ekrana a zatim vrhunski izmontirana i nalepljena na pozadinu nocnog Menhetna. Nekima od nas je i to dovoljno. Uz cinjenicu da se Stan ‘The Man’ Lee licno pojavljuje u jednoj veoma lepoj sceni.

Dakle, to bi bila prica o filmu. Slabije nego što smo se nadali, ali i dalje bolje nego što ostali superherojski filmovi u nacelu znaju da ponude. Za potrebe citalaca ove kolumne, žrtvovao sam se i isprobao i dve verzije igre uradene po filmu, a koja je napravljena za sve žive sisteme na ovom svetu. Playstation 2 verzija je malko pojednostavljena u odnosu na verzije sa next-gen konzola i, plašim se, nije uspela da mi izmami mnogo više od lavovskog zevanja. Ono što je u igri dobro nije novo, a ono što je novo, nije baš mnogo dobro. Webswinging po gradu i borba nisu znacajno unapredeni od Spiderman 2 ili Ultimate Spiderman i igra u tom smislu ne deluje narocito interesantno. Pogotovo je borba dosadna jer se i dalje svodi gotovo samo na brzo pritiskanje dugmadi, bez mnogo strategije. Vecina protivnika u igri ne raspolaže ni minimumom inteligencije da borbu ucini interesantnom, a borbe sa bossvima su veštacki otežane. Sandbox struktura samog grada i nekoliko odvojenih prica koje možete pratiti kroz razne misije su kompleksniji nego u prethodnim iteracijama igre, ali su daleko od toga da su zanimljivi. Ima razloga što se poslednjih nedelju dana u mom Playstationu God of War 2 mnogo više vrteo od Spidermana 3.

PC verzija je, po sadržaju identicna next-gen verzijama (mislim na Xbox 360 i Playstation 3 verzije, Wii verzija je opet drugacija) i nešto je kompleksnija u pogledu kontrolisanja mreže kod webswinginga i borbe. Medutim, ovde nailazimo na citavu novu klasu problema. Pored vec neinteresantnih prica i nezanimljive sandbox strukture grada (Spiderman 3 ja DALEKO cak i od Scarfacea, da ne pominjem GTA igre), kontrole u ovoj verziji su mnogo veci neprijatelj igraca od vecine neprijatelja u samoj igri. Paradoksalno, s obzirom da je ovo igra koja treba da je namenjena najširem krugu igraca (dakle ne samo hardcore ekipi spremnoj da uloži sate u ucenje), kontrole su zakomplikovane daleko preko prihvatljive mere. Ovo cini webswinging kroz grad izuzetno napornim iskustvom (pogotovo u odnosu na odlicno rešeni Ultimate Spiderman) dok je borba prica za sebe. Iako na pocetku deluje kao da je u pitanju samo priglupo pritiskanje dugmadi, ispostavlja se da u ovoj igri ne može daleko da se stigne bez malo strategije u izbegavanju napada protivnika i uzvracanja neodbranjivim kontranapadima. Na papiru osvežavajuce, u praksi frustrirajuce jer citavu borbu (pogotovo sa bosovima) svodi na cekanje na ikonu koja najavljuje napad protivnika i pritiskanje odredenih tastera za automatsko izmicanje i kontru. Dodajte ovome sporost kontrola koja znaci da cesto necete moci da izvedete ono što ste hteli onda kad je potrebno i recept za nerviranje je gotov.

Zapravo ne sasvim gotov. Na sve treba dodati i kameru koja, pogotovo u borbama, zna da se postavi u najnezgodnije moguce položaje. Naravno da je možete doterati mišom, ali ne dok pokušavate da se izborite sa pet protivnika koji od Spajdija pokušavaju da naprave paštetu. Nije baš sasvim slucajno što najbolje borilacke akcione igre poput Devil May Cry ili God of War igraca oslobadaju odgovornosti za kretanje kamere i trude se da mu automatski pruže najoptimalniji pregled situacije. Na sve ovo igra može da se pohvali i tolikom zahtevnošcu da moj racunar koji veselo i bez hroptanja tera Oblivion i S.T.A.L.K.E.R., na ovoj igri posrce i tetura se kao da mu je neko u pice nasuo šaku bensedina. Preporuka? Zaobici.

Iako znam da sam u uvodu rekao da se danas necemo baviti stripovima, malo sam slagao. Pada mi na pamet da se pored sve ove price o Spajdermenu možda valja na brzinu osvrnuti i na trenutno aktuelne stripove o ovom junaku. Na kraju krajeva, film, iako je proizvod sam za sebe, kao jednu od svrha ima i skretanje pažnje potencijalnih mušterija i na stripove koji su poslužili kao predložak. Nije džabe u sva tri glavna Spajdermen naslova Peter nateran da ponovo obuce crni kostim – filmska publika treba da zna da prepozna svog ljubimca. Tako da, evo malog pregleda onoga što danas redovno izlazi noseci Spider-man logo.

Ostavi komentar