ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Šišanje

Šišanje

sisanjeRežija: Stevan Filipović
Uloge: Nikola Rakočević, Nikola Kojo, Viktor Savić, Nataša Šolak, Bojana Novaković,
Jesu opšta mesta, ali nekada je zbilja bolje poverovati u narodne mudrosti. Poput one koja kaže da je ćutanje zlato. To će ga verovatno u dogledno vreme postati svestan i Stevan Filipović, reditelj nedavnog bioskopskog hita Šišanje. Naime, premda stoji da je Filipović agresivnim i neodmereno čestim nastupima u javnosti (na temu Šišanja, a neretko i po drugim osnovama) uspeo da generiše kontraverzu i budnost uspavanijeg dela javnosti i gledateljstva, stoji činjenica i da je istovremeno privukao i veću pozornost na kvalitativne i suštinski značajne manjkavosti svoga filma. A tih je manjkavosti, nažalost, i puno, a uz to su krupne i lako uočljive.
Najlakše bi bilo posegnuti za instant-apologijom, pa reći da je Šišanje prošlo kroz pravi produkcioni pakao (dugo snimanje na kaščicu i sa podužim pauzama, a potom i jednako iscrpljujuća i dugotrajna postprodukcija), ali time se samo dezavuišu namere autora da svoj film plasiraju kao važno delo koje je pobedilo okolnosti i stiglo do očiju gledateljstva, a sve to su uostalom informacije koje bi malo koga trebalo da zaista zanimaju pre donošenja konačnog i individualnog vrednosnog suda o filmu koji je, takav-kakav jeste, po naumu svog autora, predočen javnosti. Pa samim tim i podložan kritici koja može, ali ne mora da uvaži golgotu manjeg ili većeg inenziteta tokom stvaralačkog procesa.

Filipović je pobrao dosta simpatija svojom debitantskom režijom – tinejdžerskom SF avanturom Šejtanov ratnik. To je bilo delo pred čijim šarmom i iskrenošću su dovoljno brojne zamerke padale u zasenak. Šejtanov ratnik je naprosto osvojio publiku koja mu je pružila priliku nepatvorenom poletnošću i nepretencioznošću, a to su, reklo bi se, dva bitna sastojka koja fali prošlogodišnjem Šišanju.

Šišanje je nastajalo duge četiri godine i sva je prilika da se tokom tog perioda drasično promenio i rediteljev svetonazor, a sa njim i ambicije koje stoje iza ovog filma. Šišanje je prvobitno osmišljeno kao prednastavak Šejtanovog ratnika, kao evolucija priče o jednom od bočnih junaka. Taj okvir je sam po sebi povukao lahor-lak ton koji je krasio Šejtanov ratnik, ali negde tokom druge etape tog puta Stevan Filipović je poželeo (i krenuo u tom pravcu) da na takvim osnovama izgradi naglašeno ozbiljnu i upadljivo veristički intoniranu društvenu dramu, po kroju kakav pamtimo iz mahom izvanrednih dela majstora te škole Alana Clarka.

Međutim, dogodilo se neizbežno, te u krajnjem izdanju Šišanje ostavlja utisak mutanta ovih ipak upadljivo suprostavljenih pristupa, te smo umesto dobrodušne i preovlađujuće benigne drame, sa jedne, ili naglašeno surove i sirove društvene osude u formi filma dobili sublimat najlošijeg iz oba okvirna koncepta. Tako Šišanje biva neuverljivo kada se hvata u koštac sa pogubnim društvenim problemom, a ne uspeva ni na planu priče o evoluciji kao neizbežnom i prekopotrebnoj stanici svakog odrastanja.

Verovatno se Filipović, posebno ne sada u samonametnutoj ulozi sveznajućeg tribuna i whistle-blower-a na svima dobro poznate anomalije srpskog tranzicionog društva, nikako neće saglasiti sa tim, ali Šišanje je u osnovi tipska priča o prelasku mlade duše na tamnu stranu i u toj postavci nema ničeg novog niti svakidašnjeg. Tim pre čudi trapavost i arbitrarnost kojom je scenaristički ispraćena ova krupna i mnogoznačna transformacija tokom koje Novica, za matematiku nadareni srednjoškolac, u nekoliko dana prelazi taj dugi put od skrajnutog genijalca u povoju do ubice. Autori su naprosto procenili da je dovoljno ta se taj prelaz predoči kao datost kojoj nikakvo pojašnjavanje ili nijansiranje i nije neophodno.

Na taj problem se nadovezalo i često nerezonsko štrihovanje, te gledalac, koji u startu ne mora da bude upućen u namere autora i porođajne kreativne muke, ostaje uskraćen za motivaciju koja pokreće i druge za radnju ključne likova. Tako odnos inspektorke koju tumači Nataša Šolak i Novice ostaje na nivou proizvoljnosti, baš kao što je nedefinisana dinamika odnosa inspektorke i njenog iskusnijeg kolege (Kojo). Sve to ostavlja junake Šišanja na brisanom prostoru nedovoljno artikulisanih ambicija autora, gde ona svako učitavanje biva dodatni tetet na ionako slabašnu dramaturšku konstrukciju ove već mnogo puta (barem u širim, svetskim okvirima) viđene priče.

Stvari otežava i često nerezonska i mahnita montaža kojom se pod krinkom modernosti i navodne eksplozivnosti zapravo kriju pokušaji da se zabašure nedovoljno filmski atraktivni pasaži priče. Međutim, imajući i to u vidu, teško se da opravdati potez po kome scenu jurnjave saznajemo iz flešbeka kada već znamo da su jureni živi i zdravi, a na trenutke je zbilja teško rastumačiti hronologiju ove u zametku, to je očigledno, linerarno koncipirane i pisane priče. Nasuprot, recimo, Goranu Radovanoviću koji je svesnim dramaturškim i montažnim sinkopama u svojoj od kritike posve neopravdano potcenjenoj i prećutanoj Hitnoj pomoći želeo da ukaže na prezasićenost ovdašnjeg plebesa istorijom, Filipović u Šišanju zapravo samo paradira mogućnostima intervencije u montaži koje su same sebi svrha i koje slabe i onako dobrano izranjavano tkivo priče Šišanja.

Na kraju, možda i najpogubnija falinka Filipovićevog Šišanja (a što je reditelj samo potcrtavao u svojim javnim nastupima) je ostrašćena pamfeletičnost koja u sadejstvu sa prisutnom otvorenom didaktičnošću ostavlja gorak ukus u ustima mislećih među publikom. Filipović kao da ne veruje u sposobnost plebejaca da razumeju poruku koju je on izvoleo da im prenese, pa poseže za ogoljenim pamfletizmom koji u primerima montažne sekvence koja nam ukazuje na izvor svih zala (u viđenju autora, naravno) ili događanja na desničarskom balu prelazi ionako rastegljivu granicu dobrog ukusa. Filipovićev prezir ne zna za meru, te će se autor odvažiti da odluta i u pun folklorizam i čistu filmsku naivu smestivši skinhedse ni manj ni više nego u pećinu.

Prava šteta za film u celini koji je da je bilo više takta, mudrosti i samokontrole (a Filipović je u Šejtanovom ratniku već očitovao dovoljno dara) mogao biti snažan i upečatljiv dokument o gorućem problemu, jer ovako nam ostaje samo gledljiva, ali ipak priča neuverljiva koliko i perika na glavi Nikole Rakočevića čiji nestanak biva krunski dokaz transformacije togsluđenog mladića i film koji ponovo u fokus zaziva preimućstvo apekta “kako” u odnosu na “šta”.
Zoran Janković
Preuzeto iz Pressinga uz dozvolu uredništva

Ostavi komentar