ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Istorija Niša - Ranovizantijske paralele – KONSTANTIN VELIKI I JUSTINIJAN
Ranovizantijske paralele – KONSTANTIN VELIKI I JUSTINIJAN

Ranovizantijske paralele – KONSTANTIN VELIKI I JUSTINIJAN

Po mnogo čemu jedinstveni, Konstantin i Justinijan su uspeli da za života sebi obezbede besmrtni epitet Veliki. Ova dva ranovizantijska vladara imala su presudnu ulogu u razvitku istorije čovečanstva.
Konstantin je veštom politikom, ali i mačem, izbacio iz borbe oko prestola sve svoje protivnike, dao versku slobodu hrišćanima da bi kasnije sazvao I Vaseljenski sabor u Nikeji (325.), izgradio Novi Rim – Konstantinopolis i time udario temelje novog, Vizantijskog carstva. Nakon njegove smrti dolazi do brzog opadanja snage, moći i ugleda Vizantije. Nepunih trideset godina kasnije Julijan će uspeti da mnogoboštvo vrati u prvi plan. Carstvo, uzdrmano crkvenim sporovima i stranačkim sukobima, uspeo je da, u prvom delu svoje vladavine, spase Justinijan i vrati stari sjaj i slavu.

Posebno je zanimljivo odgovoriti na to šta je zajedničko ovim vladarima i u čemu se oni razlikuju. Kao što ćemo videti, vrlo je teško odrediti da li imaju više zajedničkih osobina ili onih koje ih čine različitim. Istorija Niša
Piše: Nebojša Ozimić

Mesto rođenja

Konstantin i Justinijan su rođeni na sedamdesetak kilometara rastojanja koliko ima od Naisusa (Niša) do Justiniane (Lebane). Svakako nije zanemarljiv podatak da su ova dva velikana rođena i odrasla uz strateški važan put koji je presecao celu teritoriju Gornje Mezije od Singidunuma (Beograda) do Thessalonike (Soluna). Samim tim u detinjstvu su imali prilike da steknu onu širinu neophodnu za dalji uspešan razvoj a tako karakterističnu za velike vladare. Razloge za Konstantinovo problematično i Justinijanovo ispravno shvatanje vere treba najpre potražiti u vremenu njihovog odrastanja. Konstantin je u detinjstvu bio vaspitavan u duhu vere svojih otaca ( kult Sunca); u vreme njegovog dečaštva Hrišćanstvo je bilo skoro prognano sa prostora provincije Gornje Mezije. S druge strane, Justinijan je odrastao u sredini u kojoj je već postojala jaka crkvena organizacija; otud i njegov poriv za proučavanjem hrišćanske dogmatike.

Poreklo

Poreklo je, kao u mnogim ranijim i potonjim slučajevima, bitno uticalo na dalji život i rad ova dva vladara. Konstantin , koji nije bio samo sin jednog od tetrarha, pozivao se na krvnu , srodničku vezu sa Klaudijem II Gotskim. Sa druge strane, Justinijanu je put do trona utro ujak Justin I koji je rodom bio iz okoline Naisa. Ni jedan ni drugi nisu zaboravili rodno mesto pa tako Stefan Vizantinac piše za Niš da je Konstantinova ktizma, zadužbina , dok Justinijan gradi Justinijanu Primu nedaleko od Lebana. Oba grada su bogato ukrašena predmetima sa drugih geografskih širina. Naravno, u skladu sa njihovim verskim opredeljenjem, oba mesta su u isto vreme i sedišta episkopija Justinijana Prima je čak imala rang arhiepiskopije Novelom od 14. aprila 535. dok se Novelama 11 i 131 preciziraju položaj i nadležnost ove crkvene jedinice.

Način vladavine; Aleksandar Veliki kao uzor

Način na koji su vladali pokazuje i izvesne razlike između ova dva vladara. Konstantin je bio daleko autoritarniji što je karakteristično za sve vladare koji su prošli kroz vojničku hijerarhiju. Duboko praktičan, on je bio i vojkovođa i zakonodavac i organizator hrišćanskog života u Carstvu. Za razliku od njega, Justinijan je , pre svega zbog svoje mladalačke zaljubljenosti u nauku , još kao ujakov sekretar shvatio važnost dobre organizacije. To je razlog zbog kojeg je za Justinijana u rat išao Velizar, o tome pisao Prokopije a na čelu zakonodavnog tela bio Tribonijan. Djurant navodi podatak da se često dešavalo da, kada bi njegovi pomoćnici mislili da se povukao na počinak, Justinijan ostane do duboko u noć proučavajući spise iz oblasti arhitekture, dogmatike ili prava.

Da je planirao pohod na Istok, Konstantin potvrđuje pismom aleksandrijskom episkopu Aleksandru i njegovom dogmatskom protivniku Ariju. Izlažući svoje neslaganje zbog novonastalog sukoba, Konstantin ih poziva na pomirenje i kaže :”Vratite mi mirne dane i noći bez brige da bih i ja mogao da se radujem čitoj svetlosti i mirnom životu. Da biste shvatili kako me je to duboko pogodilo, reći ću vam ovo. Pošto sam stigao u Nikomediju, imao sam nameru da odmah otputujem na Istok(…) Otvorite mi, dakle, obnovljenom slogom put na Istok koji ste mi zaprečili vašom neslogom”. Izgradnja nove prestonice u Vizantu nije bila nimalo slučajna pored toga što je blizu bila severnoafrička žitnica od koje se Konstantinopolis ishranjivao, Aleksandrova osvajačka ostavština je bila bliža. Iako je izgradio Novi Rim, Konstantin ga nije nazvao po sebi; to su učinili drugi. Koliko god da je Konstantin želeo da stvori veliku imperiju koja će ga svrstati u red besmrtnika, kao što je to bio slučaj sa Aleksandrom, on je to uspeo tek delimično. Razdori u Crkvi su bili osnovni razlog usled kojeg je Konstantin zastao pred realizacijom planova.

I Justinijan je imao viziju velikog carstva nalik Aleksandrovom . U pojedinim segmentima on je i oponašao Aleksandra okružio se dobrim i jakim savetnicima, pri novim osvajanjima davao gradovima sopstveno ime. I kao što je Aleksandar imao Aleksandrije, iz Justinijana je ostalo nekoliko gradova koji su nosili njegovo ime. Tako su potpisnici dokumenata Petog i Šestog Vaseljenskog sabora , pored ostalih:

1. Georgije, episkop nove Justinijane, nekadašnjeg Kipseloma ,
2. Grigorije, episkop grada Justinijapolja u oblasti velike Armenije
3. Vasilije, episkop grada Justinijapolja, nekadašnje Kamulijane
4. Jovan, episkop grada Justinijapolja, nekadašnje Varkuzije; učestvuje i na Šestom vaseljenskom saboru
5. Sergij, episkop nove Justinijane iz Egipta
6. Makedonije, episkop nove Justinijane u oblasti Vitinije
7. Stefan, episkop mitropolije Justinijane nove, nekada grad Doraz
8. Teopemit, episkop mitropolije Justinijanopolja, nekada Mokisa u kapadokijskoj provinciji
9. Teodor, episkop grada nove Justinijane, u drugoj vitinijskoj provinciji

Petom Vaseljenskom saboru prisustvovao je i Pavle, episkop Justinijane Prime ali nije potpisao akta Sabora baš kao ni arhiepiskop Justinijane Prime. Neslaganja oko “Tri poglavlja” bila su velika. U svakom slučaju, Justinijan je poslednji vladar Vizantije koji je pokušao da Aleksandrovu ideju o jednom carstvu i jednoj veri realizuje.

kv1

Posle pobede nad Licinijem 324. Konstantin po uzoru na helenističke monarhe počinje da nosi dijademu. Dijadema od tada postaje obavezan deo carskih insignija i vremenom prerasta u krunu.

(Izvor: Wikipedia)

I Konstantin i Justinijan su svoju vladavinu doživljavali kao čin Božije volje o čemu svedoče njihove saborske poslanice i edikti. Stiče se utisak da je Konstantin u doživljavanju sebe kao Božijeg izaslanika bio daleko umereniji pa su i njegove odluke bile vladalački prizemljenije. Konstantin, odrastao i vaspitavan u duhu verskog sinkretizma, nije posedovao onu versku isključivost tako karakterističnu kako za svoje prethodnike ( u progonima hrišćana), tako i za hrišćanske vladare koji će doći nakon njega ( u progonima nehrišćana) . Ne ulazeći u problem da li je u suštini bio iskreni hrišćanin ili ne, treba reći da kod Konstantina nije postojala svest o hrišćanstvu kao o jedinoj spasonosnoj religiji.

Za razliku od njega, Justinijan je kao fanatični vernik, otičao u drugu krajnost poistovetivši Rimsku imperiju sa pojmom hrišćanske vaseljene, dok mu je pobeda hrišćanske vere bila ” isto toliko sveta misija kao i uspostavljanje rimske dominacije”. O ovoj Justinijanovoj opsesiji možda najrečitije govori primer iz 529. godine kada najpre oduzima paganskim naučnicima pravo predavanja na Akademiji da bi je zatvorio kao centar paganskog neoplatonizma.

Iako je Novi Rim Konstantin izgradio na Istoku, on je u srcu ostao Rimljanin. Iz njegovih ukaza , iz bespošedne borbe za presto i njegovo očuvanje, govori praktični duh Rima. Iako je vladao dva stoleća kasnije, Justinijan nije bitnije odmakao u ovome od Konstantina. I on je, baš kao i Konstantin, sanjao veliki i moćni Rim , nastojeći pritom da svojim obimom ostavi najveće Rimsko carstvo, u čemu je tek delimično i kratkotrajno uspeo. Treba naglasiti da je Justinijan bio svesni nastavljač Konstantinovog dela. To se vidi i na mozaiku iz Svete Sofije na kome su prikazani Konstantin i Justinijan sa leve odnosno desne strane Bogorodice. Dok Konstantin predaje Bogorodici , zaštitinici Konstantinopolisa, maketu grada sa leve strane Justinijan joj uznosi model Sv.Sofije. Od Konstantina je preuzet običaj od kojeg kasnije nije odstupio nijedan vladar i koji je kasnije prerastao u pravilo da Vaseljenskim saborima predsedava car. Sa te strane , karakteristična za Konstantina i Justinijana je delatnost na Saborima; ne može se reći ni za jednog od ove dvojice da su uspešno rešili probleme arijanstva i monofizitizma iako su ove sabore obeležili svojim prelozima formulacijom reči “jedinosuštan” i spisom “Tri glave”.

Žene

U životu i delu ove dvojice velikana presudnu ulogu odigrale su žene. Koliko je na Konstantina i njegov rad na uspostavljanju i organizovanju hrišćanskog života Imperije u periodu 312.- 327. uticala majka Jelena , toliko je, nakon njene smrti, na Konstantina imala sestra Konstancija koja je bila stožer arijanske jeresi na dvoru . Sačuvana prepiska između Konstantina i Jelene u periodu 325-327. upravo navodi na ovakav zaključak .

Sa druge strane , vrlo slično Konstantinu u navedenom primeru, Justinijan nikada ne bi bio ono što jeste da nije bilo njegove supruge carice Teodore. Slobodno se može staviti u isti ravan uloga koju je Jelena odigrala pri donošenju Milanskog edikta i sazivanju Nikejskog sabora sa Teodorinim činom u pobuni Nika 532. godine. Kada je tog 18.januara 532. Justinijan video jedini spas od preko 30000 nezadovoljnih ljudi u bekstvu, Teodora ga je sprečila u toj nameri rečima, kojima će kasnije sebi obezbediti mesto u istoriji, o purpuru kao lepom pokrovu. Tu postoji još jedna sličnost: kao što je Konstancija odgovorna za širenje Arijeve jeresi na dvoru, tako je Teodora odgovorna za jačanje monofizita koje je štitila iz čisto političkih razloga. Upravo zbog značaja ovih žena i uticaja koji su one imale na donošenje njihovih odluka, Konstantin i Justinijan nakon smrti majke , odnosno supruge, padaju u teška depresivna stanja iz kojih sleduju i pogrešni potezi. Tako će Konstantin vratiti Arija u crkvu time ponovo uzburkavši duhove dok je, za razliku od njega, Justinijan nakon Teodorine smrti 29. juna 548.godine pao u letargiju i potpuno odustao od rešavanja svih verskih problema koji su Carstvo vodili ka još većoj podeljenosti. Ostaće zabeleženo da je Justinijan, i nakon njene smrti, imao običaj da se kune Teodorinim imenom kao i da su prijatelji, kada su želeli da ga oraspolože, razgovarali sa njim o ” vrloj, lepoj i mudroj carici”. ÄŒak ni pored upozorenja svojih prijatelja da ga pasivan način vođenja Carstva može stajati krune, a to je značilo i glave, nije Justinijanu vratio onaj karakteristični polet.

Biografi

Evsevije
Oba vladara imala su nesreću da su , pored brojnih političkih protivnika, za biografe imali pristrasne osobe . Evsevijev ulagivački, panegirički ton u Život Konstantinov i Istorija Crkve predstavlja obrazac kako ne treba pisati istorijsko- biografsko delo. O ovoj Evsevijevoj sklonosti sa velikim gnušanjem pisali su naročito A. Alfeldi , Jakob Burkhart pa delom i V.Djurant . Tako je iza Konstantina umesto koliko- toliko preciznog žitija ostao spis Život Konstantinov, očigledno pisan sa jedinom namerom da opravda i veliča sve Konstantinove postupke: on je skoro izjednačio Konstantina sa Hristom. To se najbolje može videti u Evsevijevom govoru povodom Tricenalija 17. septembra 335. godine . U govoru napisanom za ovu priliku Evsevije piše: ” Dok Božja Reč vlada s njim na vekove naš imperator od Boga voljen, koji iz tog božanskog izvora dobija ne znam koje carske izlive, upravlja svetom svih ovih godina.. On je svuda prisutan nadgledajući sve…Pogleda usmerenog ka nebu upravlja ljudskim stvarima po nebeskom ugledu, učvršćuje ih trudeći se da u svemu sledi nebeskog vladara…” Evsevije u istoj prilici daje obrazac, bar što se tiče hrišćanske književnosti, očiglednog podilaženja vladaru kada kaže Konstantinu:” Jedini izabrani od svih ljudi,Ti si savršene mudrosti, dobrote, pravednosti, hrabrosti, pobožnosti, odanosti Bogu: Ti jedini zaslužuješ naziv Folosof jer Ti poznaješ samog sebe, Potpuno si svestan da se obilato na tebe izliva blagoslov izvora koji je izvan tebe i dolazi s neba”. Veliki je uticaj koji su Evsevijeve ulagivačke formulacije imale u narednim stolećima na Vaseljenskim saborima. Tako su na Halkedonskom saboru 451. godine crkveni oci povlađivali caru: ” svešteniku… caru… ti si nas doveo do spoznaje onoga što je potrebno, učitelju vere”. Naravno, najpre je Evsevije tumačio Konstantina velikog kao sliku univerzuma, onoga koji poznaje tajne i kome, sledstveno tome, nisu potrebni nikakvi saveti ni od ljudi, ni od crkve, jer je upravo on učitelj čime je i zastupnik Boga na zemlji.

Imajući u vidu da je od 312. bio u prilici da sluša iste ili slične priče, ne treba da čudi završetak poslanice koju je Konstantin uputio svim narodima i crkvama posle Nikejskog sabora 325. godine kojom propisuje smrtnu kaznu odsecanjem glave na licu mesta za sve one koji budu širili Arijevo učenje ; zaršna rečenica glasi: “neka vas Bog čuva ljubljena braćo.”

Prokopije
U ravni Evsevijevih dela je Prokopijeva Tajna istorija, spis koji se s velikom netrpeljivošću razračunava kako sa osobama iz Justinijanove okoline – naročito sa Teodorom i Velizarom- tako i sa samim Justinijanom. Međutim, dok je Evsevije naneo veliku štetu Konstantinu zamagljujući sliku o njemu subjektivnošću kojom je pisao, sa Prokopijem je sasvim suprotan slučaj – on , koji se za Justinijanovog života nikada nije usprotivio caru, upravo to čini nakon Teodorine smrti , kada je Justinijanu skoro svejedno šta se dešava oko njega. Skoro cela Tajna istorija usmerena je protiv one iste Teodore o kojoj je Prokopije na drugom mestu zapisao sledeće, opisujući njen kip: ” Kip je lep ali ipak zaostaje za caričinom lepotom; jer , rečima izraziti njenu lepotu, ili je prikazati na vajarski način, bilo je sasvim nemoguće za obično ljudsko biće”. Možda baš zbog toga Prokopije u uvodu u Tajnu istoriju piše:” …dok su određene osobe bile žive nije bilo moguće napisati istinu o onome šta su činile, što istoričar mora da radi. Da sam to učinio, horde njihovih doušnika bi to otkrile i onda bi mi dosudili najstrašniju smrt”. Sledeća tvrdnja baca senku na sav dotadašnji Prokopijev rad :”Moja je dužnost sada da saopštim te tajne i obelodanim preostalu skrivenu građu i motive. A kada prilazim tom drugom cilju, mislim da je zaista teško što moram oklevati i povući ono što je ranije napisano. Još gore, dogodiće mi se da ono što ću vam sada ispričati neće izgledati ni verovatno ni prihvatljivo budućim generacijama(…)”

Na ovaj način nam Prokopije kao jedino istinito delo nudi Tajnu istoriju u kojoj Justinijana naziva svakojakim imenima od kojih nijedno ne ide uz epitet Veliki. Tako je, prema Prokopijevom svedočenju, Justinijan ” neiskren, podmukao, licemeran, krije svoj gnev, prevrtljiv je, domišljat, savršen umetnik koji će odglumiti mišljenje koje navodno zastupa, pa čak sposoban i da zaplače ako zatreba”. Na istom mestu Prokopije proširuje spisak loših osobina koje su krasile justinijana:”Bio je nepouzdan prijatelj, nepomirljiv neprijatelj, vetreni pristalica ubistva i pljačke”. Na ovom mestu treba zastati: nepomirljivi neprijatelj nije mogao da oprosti svom uzurpatoru Probu, optuženom za klevetu cara i izdaju, cepajući izveštaj o suđenju, rečima: “Opraštam ti uvrede koje si mi naneo; neka ti i Bog oprosti”. Zahvaljujući svim navedenim Prokopijevim citatima danas imamo relativno zamagljenu sliku o Justinijanu I koja , najverovatnije, tek delimično odgovara istini.

Copyright © Nebojša Ozimić 2007

Ostavi komentar