O vukovima i senkama
Roman Nišlije Branislava Jankovića ovih dana izlazi u izdanju beogradske Lagune u prestižnoj ediciji „Meridijan“. Autor je poznati niški novinar, široj publici najbolje znan kao tvorac i voditelj emisije „Informativni razgovor“ na TV Belle Amie.
Ova knjiga je paralelna istorija Srbije, i paralelna priča o ljubavi koja spaja pripadnike sukobljenih strana, Senku i Vuka.
U izmaglicama daleke prošlosti, stari bogovi su ostavili ljudima Tajnu na čuvanje i nestali pred hrišćanima. Od tog vremena ne prestaje potraga za drvenom kutijom koja skriva Tajnu i mudrost. Glavni junak romana Sibin Marković-Vuk, penzionisani major srpske vojske je iniciran u Verne, organizaciju koja vekovima čuva drvenu kutiju. Prema njoj aspiracije ima i glavna junakinja, Senka Bogdanović, kao pripadnica antiterorističke organizacije Srpske pravoslavne crkve. U borbi za moćnu posudu koja krije tajnu spoznaje učestvuju i templari, komunisti i neke veoma poznate istorijske ličnosti. Prelomni trenuci srpske istorije u ovom romanu viđeni su očima onih koji su, kroz vekove, dolazili u dodir sa njom. Sveti Sava, princeza Olivera Hrebeljanović, Stevan Sinđelić, Aleksandar Ranković… bili su samo neki od čuvara Tajne.
Odlomak iz romana
1189. godina po Hristu
Radan planina, Serbija
I ovde lišće pada na isti način kao u Bogdanovom selu. Kao da na tren zastane pre nego što dotakne zemlju, kao da razmišlja da li da se vrati na granu sa koje je poletelo. Ovde je
drveće jače od oluja i vetru prkosi. Nije vitez video drvo koje je vetar oborio. I još nešto čudno je primetio: oni koji su bili obešeni o drveće nisu se klatili. Bili su zgrčeni i nepomični,
kao ukopani u vazduhu. Oluje su ovde bile takve da su umalo obarale s konja. Čudne su šume ovde, baš kao u njegovom kraju. Skoro svako drvo je imalo svog obešenog. Muškarci, žene… poneko dete još nestasalo za mač. Svi su bili lepi, smrt im nije uzela ništa od lepote.
– Lepše mrtve ljude u životu nisam video. Šta li su zgrešili?
– pomislio je vitez jače podbadajući svog konja.
Danima su on i njegovi vojnici prolazili kroz šumu mrtvih.
Živog čoveka još nisu sreli, a nije bilo ni vrane ni kurjaka da počiste šumu. Ovde drveće priča, pa su skoro svake noći isukanih mačeva skakali iz sna probuđeni vikom. Ponekad su se i oni nadvikivali sa tim urlicima, čisto da malo pobede strah. Uopšte nije bilo lako spavati pod drvećem sa čijih su grana visili obešeni, dok su kroz tamu odzvanjali krici. Nisu se vitezovi bojali ni smrti ni mrtvih, a ponajmanje živih. Toliko njih su preklali i podavili da su na smrt gledali kao na krčmu u kojoj ih čeka zaslužen odmor. Ali ovde su osetili nešto mračno, ni živo ni mrtvo. Ne možeš da ga ubiješ jer nije živo, a ni da ga mrtvo upokojiš. Njima znana magija nije bila dovoljna, pa su svoje amajlije držali više nego mačeve i šaputali molitve kojih su mogli da se sete.
nastavak
