Na književnim policama nedavno je osvanulo jedno zanimljivo izdanje pod naslovom „Čizme od djavolje kože“ u izdanju NKC-a. Autor je mladi niški pisac Miša Andonović poreklom iz Pirota. To je bio više nego dovoljan razlog da malo popričamo s njim o književnosti i…kojekude…još po nečemu.
Od kako je knjiga izašla promenilo se to da sam postepeno počeo da vidim sebe kao pisca, a ne samo kao želju da nekada to i budem. Činjenica je i da sam postao više strog prema svom radu i sebi. Možda će mi biti teže da pišem nešto novo ali ću biti sigurno samokritičniji nego što sam bio pre ove zbirke. Sebe smatram za pisca dovoljno da planiram da se time bavim i dalje.
Zašto baš kratke priče kao forma? Šta misliš gde je tom žanru uopšte mesto u današnjoj čitalačkoj kulturi?
Za kratku priču važi mišljenje da je žanr u ekspanziji, ja se ne mogu složiti s tim. Mi živimo u dobu koje je označilo roman kao jedinu književnu vrstu koju vredi čitati. Većina izdavača, a među njima i oni najveći, vas odbiju istog trenutka kad čuju da se ne radi o romanu rečenicom : „To se ne prodaje“.
Što se čitalaca tiče, mali broj njih ima izgrađen ukus a velika većina se vraća u knižaru po svoju narednu dozu u vidu knjige sa mašnom na korici.
Ja sam se odlučio za kratke priče jer tako priroda stvari nalaže. Kao pisac bez iskustva, to jest kao želja da budem pisac, morao sam da se oprobam prvo u kraćim forma. To ne znači da je pisanje krakte priče lakše od romana. Misliti da su kratke priče lake za pisanje je toliko naivno kao i misliti da džek denijels uadra manje od piva. Ne, to znači baš ono što sam rekao – kraće je.
U tvojim pričama se prepliću antiheroji, alkohol,sex, nasilje i narkotici u nekim, da kežem, gajričijevskim situacijama. Imajući to u vidu moram da pitam koliko tu ima istine?
Istina je da volim način na koji Riči uvodi svoje likove u razne situacije, neretko razmišljam o njemu dok pišem. Što se zbirke tiče mogu da kažem da ima onoliko istine koliko je ima u književnosti inače. Ovo ne znači da se tako nešto nije dogodilo ili da se neće dogoditi.
S obzirom da živiš na relaciji Niš-Pirot iz kog od ta dva grada više crpiš inspiraciju?
Bez obzira što u svojoj zbirci nisam toponimski određen i što moji junaci ne pripadaju ni jednom gradu, ja se ne osećam tako. Smatram sebe i za Piroćanca i Nišliju u isto vreme. Tako je raspoređen i izvor inspiracije. Apsolutno podjednako.
Igrom slučaja znam da pratiš „Californication“. Koliko se u Srbiji može biti Hank Moody?
Pretopstavljam da misliš na to što mnogo jebe, mada on je u isto vreme i nesrećan zbog Keren, ima blokadu i ne može da piše, a pri tom ima silne pare jebem li ga odakle , od svog imena samo. Šta god da napiše ili se angažuje, kao veliko ime ima ogromne honorare. E sad u Srbiji prvo kao pisac nikad ne možeš da prepoznatljiv na ulici, širokim masama, Henk Mudi osim pozantog imena ima veliku dozu šarma i lepa je fizička pojava, kad tome dodamo odlično snalaženje sa „rečima“ on jeste spoj osobina kome žensko ne može odoleti. Što se Srbije tiče da se vratim na to, više šanse da živi život ovog junaka ima jedna „Zvezda Granda“ nego neko ko se bavi pisanjem. A kada pomenem pisanje nikako ne mislim stvaraoce „estradne književnosti“ već na pisanje koje sa sobom nosi izvestan kvalitet. Izvlačim zaključak na kraju da se može biti nesrećan kao Henk Mudi, može se imati blokada u pisanju koju on ima u prvim serijalima, može se vrlo naivno i infantilno upadati u situacije u koje upada on. Da li se može kresnutu poptuno nepoznata ženska koju si upoznao na semaforu dok čekate promenu svetla, može, ali to nema veze sa pisanjem i piscima već isključivo sa vašom i njenom fizičkom pojavom i raspoloženjem.
Ko su ti uzori u pisanju i koliko je teško da se uzor ne kopira?
Veoma uživam u delima Hamsuna, Bukovskog, Fantea i Selindžera. Ne razmišljam o tome da li kopiram stil ili tematiku nekog od njih. Ako bih razmišljao na taj način, onda sigurno ne bih pisao. Sigurno će se naći neko ko će reći da je još u Bibliji sve zapisano, pa ako ćemo na taj način da gledamo ne bi trebalo da imamo literaturu nakon toga.
Recimo da izvučeš zlatnu ribicu koja će ti ispuniti želju da stavi tvoje ime na korice knjige koju sam izabereš. Koja bi to knjiga bila?
Pošto već imam knjigu sa svojim imenom, izabrao bih to bude naredna knjiga koju ću napisati.
Znaš ona pitanja „kog ukusa bi bila ova knjiga“, „kog oblika“, „koje boje“ i tome slično… Mene interesuje kad bi tvoja knjiga bila alkoholno piće, koje piće bi to bilo?
Naravno da bi bila Džek Denijels sa dve kocke leda(smeh).
I za kraj, gde se nadaš da će te čizme od djavolje kože odvesti?
Gde se nadam da će me odvesti? Nisam razmišljao o tome, nadam se da će mi dati dobru poziciju za moja naredna dela.
Zbirku priča „Čizme od djavolje kože“ (koju ovom prilikom toplo preporučujem) možete naći u knjižari Indigo i na štandovima ispred Kalče. Što se tiče on line naručivanja knjigu možete naći na sajtovima trablmejker.com i na sajtu dobraknjiga.com. Ostaje nam da Miši poželimo još puno izdanja natopljenih kvalitetnim viskijem.
Zapitkivao: Aleksandar Nikolić Coa
