ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Intervju - Miloš Grozdanović
Miloš Grozdanović

Miloš Grozdanović

Niška književna scena je svojevrsni fenomen: neki veruju da je najjača u Srbiji, a drugi ginu za ideju da takvo nešto uopšte ne postoji. Mudraci daju za pravo i jednima i drugima, zagonetno se osmehujući poput Mona Lize. Unajmivši najveštijeg svetskog čitača sa usana – čije ime mora ostati tajna – organizatori Sajma knjiga u Frankfurtu dobili su spisak imena koja neprekidno šapuće Đokonda. Prvo na toj listi, kojim lepotica iz Luvra započinje dan je ime Miloša Grozdanovića.

Tvoj prvi roman “YUGO” (objavljen 2009. godine, reizdat kao “roman o nečemu” 2010. u Nišu u izdanju “Zografa”) je neka vrsta postmodernog “Lovca u žitu (raži)”. Sa kojim remek-delom je blizak novi roman “Uzrok smrti…”?

Nisam razmišljao o tome da svoje romane mogu da poredim sa nekim već postojećim, ali bih lagao ukoliko bih ti rekao da mi nije drago što si “Yugo” uporedio sa “Lovcem u raži”. Svakako godi kao kompliment, pa makar i ne bio istina. Što se “Uzroka smrti…” tiče, oni koji su ga pročitali kažu da ih podseća na “Famu o biciklistima”, što mi je takođe drago, jer isti smatram jednim od najboljih srpskih romana dvadesetog veka.

Veoma dug naslov “Uzrok smrti ne pominjati ni u crkvenim knjigama ni u molitvama” dodatno je mistifikovan podnaslovom: “Ukronijski roman sa 44 fusnote”. Da barem načnemo misteriju – šta znači to ukronijski i da li broj 44 ima neko simboličko značenje?

Ukronija je alternativna istorija i predstavlja specifičan podžanr spekulativne fikcije čija je radnja smeštena u fiktivne svetove u kojima je istorija krenula drugačijim tokom od onog u stvarnom svetu. U svom romanu ja stalno igram na granici alternativne i stvarne istorije i upravo mi fusnote pomažu da se iz alternativnog vratim u realni svet kada se učini da preteram sa ukronijom. Što se simbolike broja 44 tiče ona je očigledna. +44 je pozivni broj za Veliku Britaniju, a ona je jedan vrlo važan faktor u mome romanu.

Zbog čega si roman posvetio velikom glumcu Bekimu Fehmijuu? Da li je to zbog toga što smo svi mi “skupljači (tuđeg) perja” ili zato što i ti pišeš o “blistavom i strašnom” životu?

Skupljači svi svakako jesmo. Sad, da li perja ili bisera, to zavisi od sudbine. Blistavo je ukoliko se domognemo bisera, a svakako strašno ukoliko ostanemo na perju. Bekim je bio neko ko je okusio i jedno i drugo. Počeo je strašno, nastavio blistavo, da bi završio, ponovo, strašno. Uzrok (njegove) smrti (je bolje) ne pominjati. A ona se desila upravo u trenutku dok sam radio na svom romanu i odvela me je na sasvim drugu stranu. Naslov romana identičan je naslovu filma Jovana Živanovića iz 1968. godine, u kojem Bekim igra glavnu ulogu.

Roman ima veoma neobičnu strukturu dela iz delova. Pisac je ovde neka vrsta čudesnog Antonija Gaudija: da li je tema nametnula takvu arhitekturu? I, šta je uopšte tema ovog tvog dela?

Nadam se samo da neću i završiti kao Gaudi. Struktura romana je svakako nesvakidašnja, ali i zanimljiva. Ja lično nisam čovek koji voli da čita romane koji imaju sled događaja koji ide linijski. To mi je nekako monotono. Zbog toga i pišem dela koja se sastoje iz fragmenata koji se na kraju spajaju u jednu celinu. To je sa jedne strane zanimljivije, a sa druge strane čitaoca tera da stalno bude aktivan pri čitanju i ne dozvoljava da ga monotonost ili logičan sled događanja otera u pasivu. Aktivnost je ono što pokreće svet. A to je i povezano sa ovim delom. Tema ovog dela je otkrivanje nečeg što je viševekovna tajna, a otkrivanje svakako zahteva aktivnost.

U prologu “Uvod u drugi život” uvodiš čitaoca u svoju dilemu koja je zapravo večna – pisati ili ne pisati! A zatim, kao i svi drugi koji ne mogu bez čitanja i pisanja (turski pisac Orhan Pamuk smatra da je to neka vrsta zavisnosti) objašnjavaš da se knjiga morala napisati. Kako je, uistinu, nastajao ovaj tekst, pisan u Nišu, Sarajevu i Strazburu i da li su ovi gradovi odredili oblik pojedinih poglavlja svojim sopstvenim duhom?

Pisati ili ne pisati je svakako jedna šekspirovska dilema, a Šekspir jedan od glavnih razloga zbog čega sam i napisao ovu knjigu. Ona je nastala spontano i na njoj sam radio dve godine. U tom periodu sam neko vreme provodio i u Sarajevu i u Strazburu i dok sam bio van Niša nisam prestajao sa pisanjem. Možda mi je i promena okruženja pomogla da dođem do nekih novih ideja… U svakom slučaju zavisnost o kojoj Pamuk govori svakako je kod mene prisutna. Jedno bez drugog ne ide. A dilemu o pisanju i nepisanju je bolje prelomiti u korist pisanja.

Uvođenje dramskog dela “Roćko i Julijanka” izvesnog Bratimira Briana Spirića u delo, uz bratsku pomoć hrvatske naklade i tiska iz Zagreba, oduševljava i zbunjuje. Kako si došao na ideju da u roman ubaciš dramsko delo, tu neverovatnu “južnosrbijansku ljubavnu grotesku sa pevanjem i pucanjem” koja na humorističko-satirični način slika našu slavnu socijalističku prošlost o kojoj mnogi još sanjaju kao o izgubljenom “rajskom vrtu”?

Uvođenje dela u delo je još jedan način kojim sam želeo da roman načinim zanimljivijim. Mnogi koji su pročitali roman kažu da im je romansa Roćka i Julijanke jedan od najlepših delova. A i kakva je to knjiga bez ljubavnog zapleta? (Ili što bi rekao Radovan III, dozvolite mi da citiram: “Jebeš rever bez cveta”.) Ljubav, pa makar i u socijalističkom svetu, nas je održala, “njojzi” hvala.

Da ne upadnemo u zamku prepričavanja, koja bi nas vratila u mrske školske dane: kako se u špijunskom trileru našao jedan Vilijam i koliko je ideja da je Šekspir zapravo Srbin (zamena identiteta) realna, irealna, nadrealna? (Svi odlično znamo da je planeta Zemlja veštačkog porekla, a da je Niš prvi grad stvoren na njoj i da je ovde kod nas i “zvezdana kapija”, čak nekoliko njih.)

Pošto već sve to znamo ja sam u svom romanu želeo da napišem i nešto što ne znamo. A ovo svakako nismo znali. A nećemo znati ni još koju deceniju, dok se to i zvanično ne obelodani. A onda će na tron Ive Andrića, kao najvećeg srpskog pisca, zasesti Vilijam Šekspir.

Tvoja knjiga je svojevrsna riznica velikih misli velikih ljudi u koje si udenuo i svoje bisere. Pomaže li to pažljivom čitaocu da izoštri mudrost i bolje razume neobično putešestvije kroz rodoslov porodice Spirić, utemeljitelja srpsko-engleskog večnog prijateljstva?
(Usuđujem se da primetim da ovaj roman objašnjava posredno i srodnost britanskog i srpskog humora i popularnost istih TV serija na oba evropska ostrva – Srbija je, naravno, kripto-ostrvo, maskirano u deo Balkana.)

I Srbi i Britanci su narodi sa smislom za humor. Taj humor, naravno, nije identičan, ali je svakako originalan. Uticaj BBC-jevih humorističkih serija, pre svih naravno “Mućki”, koje smatram najboljom serijom svih vremena, na mene je svakako veliki. Volim njihove šale, a britanski akcenat je muzika za moje uši. Zbog toga se u romanu može naići na humor koji podseća na to srpsko-britansko večno prijateljstvo.

Jako voliš da se poigravaš odnosom prošlost – sadašnjost – budućnost, tako da je završna napomena pripovedača upućena savremenicima iz Niša 2049. godine. Kako je tamo, živi li se bolje i drugačije nego sada?

Svi mi u svojim životima imamo prošlost, sadašnjost i budućnost. Jedina je razlika u tome što je nečija prošlost, u stvari nečija sadašnjost, a mnogi nečiju budućnost neće doživeti. Niš je u budućnosti i dalje grad otvorenih vrata, grad gostoprimljivih ljudi i grad dobre kuhinje. Ali je, takođe, ponovo i grad elektronike. A u budućnosti je dobro biti grad elektronike. Tako da da, živi se bolje, ali ne previše drugačije. Ipak je ovo YUG(O).

Pre toga, jer se bliži 2013. godina, možemo li da očekujemo u “YUGO snu” najavljenu knjigu pesama Miloša Grozdanovića “Oda Ronu Džeremiju”? Hoće li to biti deo proslave 1700 godina Milanskog edikta i neka vrsta trijumfalne zamene za nedolazak rimskog pape u carski grad Niš?

Ron Džeremi je svakako papa u svetu svoje profesije. Tako da kalif umesto kalifa u ovom slučaju dolazi u obzir. Kada sam stvarao “YUGO” nisam razmišljao o tome da će doći vreme da se objavi ta knjiga. Ili mi je ta bliska budućnost delovala tako daleko?! U svakom slučaju sada si me stavio na razmišljanje. Pisati ili ne pisati…?!

Razgovarao: Velibor Petković
Preuzeto iz Pressinga

Ostavi komentar