ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Zabava - Medeni Mesec – Goran Paskaljević
Medeni Mesec – Goran Paskaljević

Medeni Mesec – Goran Paskaljević

film-medeni-mesec Režija: Goran Paskaljević
Uloge: Nebojša Milovanović, Lazar Ristovski, Petar Božović, Jelena Trkulja, Bujar Lako, Jozef Shiroka, Mirela Naska, Yllka Mujo

Goran Paskaljević je zahvaljujući svojim prvim dugometražnim filmom Čuvar plaže u zimskom periodu (1976) stekao slavu i izborio se za mesto među vodećim srpskim/jugoslovenskim režiserima. Saradnja sa scenaristom Gordanom Mihićem, koja je Čuvara učinila tako posebnim iskustvom, nastavila se u kultnom Psu koji je voleo vozove (1977) i coming-of-age biseru Varljivo leto ’68 (1984), te u nešto manje uspešnim naslovima Tango argentino (1992) i Tuđa Amerika (1995).

U poslednjih desetak godina, Paskaljević nije imao previše uspeha. Svoj poslednji značajan film, Bure Baruta, režirao je krajem prošlog veka, 1998. godine. Posle toga usledio je najgori niz u karijeri ovog režisera. Kako je Hari postao drvo (2001), San zimske noći (2004) i Optimisti (2006), nisu bila ostvarenja koja su zadovoljila većinu starih poklonika – o pridobijanju novih da i ne govorimo.

Medeni mesec (2009) u krajnjem zbiru predstavlja sitniji, ali siguran korak u pravom smeru. Iako se ne radi o ostvarenju koje se može nositi sa najboljim naslovima iz njegove filmografije, novi film dokazuje da je Paskaljević još uvek ume da snimi solidan film. U saradnji sa albanskim scenaristom Gencom Permetijem izrodio se jedan zanimljiv, mada ne u potpunosti uspeo, pokušaj preispitivanja balkanske sadašnjice. Nije tajna da su Srbi i Albanci već čitav niz decenija u zategnutim međususedskim odnosima, a eskalacija sukoba na Kosovu dolila je ulje na vatru. Medeni mesec, kao prva srpsko-albanska koprodukcija, makar pokušava da sruši samonametnute barijere i nepotrebne tabue.

Film sačinjavaju dva odvojena segmenta. Paskaljevićevi glavni junaci, dva mlada para, albanski i srpski, kuju istovetan plan. Oni odlučuju da napuste svoju rodnu grudu kako bi potražili sreću na Zapadu. Put koji su odabrali je isti – a isto je i nepoverenje koje ih dočekuje sa druge strane granice. Srbe i Albance u Evropskoj uniji tretiraju kao ljude nižeg reda, posmatrani su ispod oka, s podozrenjem, na njih se ne troše razumevanje i simpatije. Odlazak ne mora doneti boljitak. Prelazak granice samo jedne probleme zamenjuje drugima. Stanari “kuće od čokolade sa prozorima od marmelade” postaće samo malobrojni srećnici. Ostali bolje da nisu ni pakovali kofere.

Simetrije radi, u svakoj polovini filma odigrava se po jedna svadba – mada su na njima, ironično, glavni junaci samo gosti, a ne mlada i mladoženja. Svadbarska atmosfera otvara mogućnost za dert, razbijanje čaša (i noseva), pleh-muziku i pucnje iz pištolja. Lazar Ristovski i Petar Božović, u ulogama zavađene braće, glume “za sve novce”, u svom prepoznatljivom “većeg od života” maniru, ali sve to previše zaliči na dert svojstven Kustiričinim delima iz središnje faze. Nebojša Milovanović, kao muški deo srpskog para, praktično ponavlja ulogu koju je pre deset i kusur godina ostvario u Buretu baruta. (Milovanović je kvalitetan i nepravedno potcenjen glumac i lepo je videti da mu je pružena prilika da igra glavnu ulogu – pa makar u jednom delu filma.) Njegova partnerka, Jelena Trkulja, novo je lice, tako da se ne može sa lakoćom proceniti da li je njena offbeat gluma neobičan eksperiment ili kranja tačka njenog glumačkog raspona.

Albanska priča, hronološki prva, sporija je i sa manje dešavanja, ali srpskom gledaocu može biti zanimljiva zato što omogućava uvid u život nama gotovo nepoznatog naroda. Kako radnja odmiče, ispostavlja se da Srbi i Albanci dele sličnu, ako ne i istu sudbinu. Neuređeni putevi, autobusi u stanju raspadanja, prestonica koja se guši u prašini, malograđanština… Promenite imena toponima i okruženje će vam se učiniti veoma poznatim. A tu je i mentalitet. Albanci proslavljaju udaju kćerke uz pesme Lepe Brene; poslove završavaju preko veze, imaju slične probleme kao Srbi i pokušavaju da ih prevaziđu na isti način – napuštanjem zemlje.

Upravo ovakva postavka donosi i jedan od ključnih problema ovog ostvarenja. Premda koncipiran i bučno najavljivan kao prva srpsko-albanska koprodukcija, Medeni mesec počiva na krupnoj kontradikciji. Naime, pred nama je diptih, dve varijacije na istu temu, te umesto pionirske, očekivane i prirodne interakcije među bliskim, a toliko udaljenim susedima, dobijamo dve ilustracije istog problema, praktično dovedene do nivoa upadljivog rimovanja. Muke koji mladi Albanci i Srbi dožive su iste, ali oni ostaju specijalno razdvojeni na dva kraka ujedinjene Evrope. Na žalost, do očekivanog preplitanja albanske i srpske priče ne dolazi. Junaci se ne sreću, ostaju zarobljeni u svojim problemima, nesvesni postojanja drugog para.

To vodi do začudne dimenzije ovog ostvarenja. Naime, Paskaljević ponovo stvara film prateći nit koju doživljava kao preferencu festivalskog soja u evropsko-svetskom okviru. Ta nužna društvena angažovanost kao onespokojavajući okvir naprosto je fatum autora iz geografsko-političko-bezbedonosno neubedljivih zemalja, ali ima autora koji se snađu i pod tako teškim teretom. Međutim, teško je razlučiti da li se u slučaju Medenog meseca radi o subverziji (naj)višeg ranga ili o lošoj proceni autora. Recimo, Perišićev Ordinary People očigledno je pogodio ukus festivalsko-fondaških vlastodržaca, dok Goran Paskaljević nudi priču sa impliciranim prekorom, povest koja nenadano utire put ka evroskepticizmu kao posledičnom zdravorazumskom poimanju geopolitičkih (ne)prilika.

Medeni mesec je profesionalno režiran i izmontiran film koji na reprezentatiavn način pokazuje umeće čoveka iza kamere. Na žalost, osim lepog gesta pružene ruke i uvida u život Alabanaca (koji je, mora se ipak naglasiti, daleko od sveobuhvatnog), novi Paskaljevićev film nema mnogo toga da ponudi domaćoj publici. Medeni mesec je pre svega festivalsko ostvarenje namenjeno inostranom gledaocu željnom “balkanske egzotike”. Da je snimljen pre pet-šest godina, situacija bi možda bila drugačija. Iz današnje perspektive, poenta Medenog meseca brzo se potroši. Srbi su svoju tranzicionu lekciju napamet naučili, ponižavajući se godinama u nepreglednim redovima ispred stranih ambasada. Utvrđivanje gradiva nije neophodno. Idemo dalje, nema svrhe osvrtati se u gnevu.

Đorđe Bajić & Zoran Janković

Ostavi komentar