ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Intervju - Marko Vidojković
Marko Vidojković

Marko Vidojković

BUKOVSKI SA DORĆOLA?

Marko Vidojkovic je pisac, roden 1975. u Beogradu. Piše od 1998., ali za svoj literarni pocetak navodi 1999. Napisao je pet romana: Ples sitnih demona, Ðavo je moj drug, Pikavci na plaži, Kandže i Sve crvenkape su iste (izdat 2006.). Svira u punk bendu “On the run”. Trenutno je izvršni urednik “Playboy”-a.

 Kakav je osecaj biti pisac u Srbiji?
Srecom, pisanje je takav poziv da je sasvim svejedno u kojoj zemlji se njime baviš. Cak naprotiv, što je zemlja sjebanija, ljudi su u njoj ludi i nekako je lakše pronaci inspiraciju. Mada, uveren sam da je i u mnogo sredenijim mestima od Srbije podjednako lako naci inspiraciju za romane kakvi su moji. Samo treba znati gde da gledaš. Naravno da u Srbiji, kao tranzicionoj zemlji sa svežim ožiljcima autokratskog režima, talentovani pisci ne mogu da ocekuju tretman kakav pisci slicni njima dobijaju u razvijenim demokratskim društvima. Ipak, siguran sam da nijedan normalan covek nije poceo da se bavi pisanjem, ocekujuci bilo kakvu pomoc od države.

marko vidojkovic niscafe 2

 Osim talenta pisca, šta je još bitno da knjiga postane bestseler?
Veoma je bitno kakav je izdavac njegovih romana. Bitno je da izdavac ucini sve da distribucija jedne knjige bude što bolja, da reklama koja je prati bude što jaca, kao i da odnos prema autoru bude pošten. Sve ostalo zavisi od toga kako se citaocima svidi knjiga.

 Gde je granica izmedju mainstream i underground literature?
Ne postoji granica, jer je i ta podela potpuno debilna. Underground je izgubio svaki smisao onog momenta kad su Sex Pistols potpisali za major label. Neki netalentovani umetnici se skrivaju iza pripadnosti undergroundu, a neki šund pisci se skrivaju iza pripadnosti mainstreamu. Literatura može da se deli samo na onu koja valja i na onu koja je govno.

 Kakve su etape stvaralackog procesa kroz koje prolazite – od ideje do konacnog rukopisa spremnog za štampu?
To “kuvanje” rukopisa najduže traje. Nekad cak i više od godinu dana. Prvobitna ideja i koncept prolaze kroz mnoge promene, zamišljeni svet koji stvaraš se menja, usložnjava i upotpunjuje i tek onog momenta kad si siguran šta je prica koju želiš da ispricaš, gde pocinje i gde se završava, možeš da pocneš s pisanjem. kad pisanje pocne, trudim se da u jednom dahu završim prvu ruku, što nije jednostavno, ne samo zbog obaveza koje imam tokom pisanja romana, vec i zbog price koju želim da ispricam. Nekad to previše teško podnosim da bih se time bavio punom parom svakog dana. Kasnije roman išcitavam onoliko puta koliko je potrebno da se pojavi verzija na kojoj nema intervencija.

 U kojoj meri ima autobiografskih elemenata u Vašim knjigama?
Ima ih dosta, ali je razlika izmedu mojih junaka i mene veoma jasna. Oni su heroji, a ja sam autor, oni nužno srljaju glavom kroz zid, dok bih za sebe pre rekao kako je haos u kojem se ponekad nalazim kontrolisan, pre svega zahvaljujuci tome što mi je primarno da završim narednu knjigu. Može se reci da sam sklon eksperimentisanju, dok se moji junaci u suludim situacijama nalaze prirodno, zahvaljujuci svojim (anti)herojskim osobinama.

 

 Kroz Vaš stvaralacki rad Potpuno Uvredljivo Negirate Klasiku ili… ?
Nikad se na svoj rad nisam kriticki osvrtao. Bitno mi je bilo samo da napišem bolju knjigu od prethodne. To što neko u mojim knjigama vidi PUNK može samo da mi bude kompliment, ali ima i drugih mišljenja, koja mi podjednako gode.

 

 Kako objašnjave uspeh Vašeg romana “Kandže”, obzirom da to nije prvo delo koje ste napisali?
Upravo je stvar u izdavacu. Kandže su u tom trenutku bile moj književni vrhunac i lepo je što se taj vrhunac poklopio s pronalaženjem izdavaca koji je spremnan da radi na svom autoru. Nikad se ne može predvideti šta ce postati hit, niti koliko ce taj hit biti veliki! Kandže su vec dve godine zaredom medu pet najcitanijih knjiga u Srbiji i to je najvece priznanje koje jedan pisac može da dobije. Ipak, crvenkape su nesumnjivo bolji roman i meni je utoliko draže što su one vec sad doživele veci uspeh nego Kandže, proglašenjem za Vitalovu knjigu godine, a na pragu je vec i cetvrto izdanje, to jest deset hiljada odštampanih knjiga za samo pet meseci.

 Ko Vas je nazvao “Bukovski sa Dorcola” ?
Ko god da me je tako nazvao, zajebao se isto koliko i onaj koji me je nazvao Selindžerom sa Palilule. Jer niti sam Bukovski, niti sam Selindžer, niti sam sa Dorcola, niti sa Palilule. Ja sam Vidojkovic iz Bulevara despota Stefana. Volim da citam i Bukovskog i Selindžera, ali mislim da je svima koji su ikad citali bilo koga od nas trojice jasno da je moja poetika ipak veoma razlicita od njihove. Ne bi bilo ni normalno da bude ista, kad se uzme u obzir razlika u godinama, podneblju i senzibilitetu.

 Kada ce se Boban Šestic pomiriti sa sobom i sa svetom?
Šestic je moj omiljeni junak i barem on nema nikakve potrebe da se miri sa bilo kim. Narocito ne sa svetom, kad se uzme u obzir kakvo je govno svet u kome živimo danas.

 Po cemu su to “sve Crvenkape iste”?
Ako gledamo iz ugla citalaca koji su skloni poistovecivanju crvenkapa sa ženama, onda dolazimo do zakljucka da su sve crvenkape iste, ali ni da vukovi nisu ništa bolji, što ce reci – svi smo isti, na kraju balade. Ako se gleda iz ugla onoga ko je pisao knjigu, crvenkape su metafora za celu našu generaciju, koju je generacija naših roditelja gurnula u šumu punu vukova, bez ikakve zaštite. Samim tim i Boban Šestic je “crvekapa”, možda najnaivnija od svih. Ali, ja ne mogu da govorim nikome kako ce da tumaci moju knjigu, pa se onda ni ne ljutim kad je tumace plice nego što sam ja to zamislio.

Marko Vidojkovic nastavlja da “kuva” ideje za pisanje, u meduvremenu putuje po Srbiji i ex-Yu prostoru sa bendom i promoviše svoje knjige… i nije Bukovski sa Dorcola…

Razgovarala: Aleksandra Miletić

Ostavi komentar