ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
KONSTANTIN VELIKI

KONSTANTIN VELIKI

KONSTANTIN VELIKI

Rimski car Flavije Valerije Konstantin (lat: Flavius Valerius Constantinus), poznatiji kao Konstantin I Veliki (306.-337.), spada u najuži krug vladara, državnika i verskih vođa koji su odredili sudbinu Evrope. Kao reformator sproveo je čitav niz važnih reformi na polju administracije i vojske koje su osnažile Rimsko carstvo, uzdrmano velikom krizom 3. veka. Kao prvi rimski vladar koji je prigrlio hrišćanstvo, dotad veru progonjene manjine, Konstantin je pokrenuo hristijanizaciju Carstva i uzrastanje hrišćanstva u dominatnu veru tadašnjeg civilizovanog sveta.
Otpočinjanjem hristijanizacije Carstva, kao i osnivanjem Carigrada, Konstantin je udario temelje budućem Vizantijskom carstvu. Kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je nakon smrti kanonizovan, a u pravoslavnim crkvama, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu, poštuje se kao svetac i “ravnoapostolni car”.

Konstantin se rodio između 271. i 273. godine, 27. februara, u rimskom gradu Naisu (Naissus) tj. današnjem Nišu, u provinciji Gornja Mezija (Moesia Superior). Otac mu je bio Konstancije Hlor, u to vreme rimski oficir visokog ranga, a majka Jelena, žena skromnog porekla, po nekima gostioničareva kći. Pošto su Konstancije i Jelena pripadali različitim društvenim klasama, najverovatnije je da su živeli u konkubinatu, jedinoj vrsti braka mogućnoj supružnicima nepomirljivog društvenog porekla.

Konstancije Hlor je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (286.-305, druga vlada: 306-308), Dioklecijanovog savladara. Kada se 293. godine javila potreba da se carski kolegijum proširi, avgusti Dioklecijan i Maksimijan su za savladare nižeg ranga-cezare uzeli Galerija i Konstancija. Carski kolegijum (tetrarhija-četvorovlašće) trebalo je da predstavlja i veliku i složnu porodicu tako da su cezari postali zetovi avgusta. Konstancije je morao da se rastane od Jelene i oženi Maksimijanovu ćerku (ili pastorku?) Teodoru. Zatim je upućen U Galiju sa naređenjem da brani rimsku granicu na Rajni od varvara i pokuša da preotme Britaniju uzurpatoru Karauziju. Konstantin, tada mladić od dvadesetak godina, poslat je na istok, na Dioklecijanov dvor. Moguće je da je Konstantin trebalo da bude talac tj. zalog dobrog vladanja i sputavanja ambicija njegovog oca. Sa druge strane, Dioklecijan je možda Konstantina smatrao za budućeg prestolonaslednika te je želeo da ga na svom dvoru obrazuje i uputi u administrativne i vojne poslove.

Konstantinovo proglašenje za cara

Po retkim pomenima u izvorima, izgleda da je Konstantin pratio cezara Galerija u njegovim pohodima protiv podunavskih varvara i protiv Sasanidske Persije (298) i Dioklecijana u poseti Egiptu (301/2). Na Galerijev podstrek, Dioklecijan je 303. godine započeo Veliki progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Važno je podvući da je samo prvi od četiri edikta protiv hrišćana objavljen u zapadnom delu carstva i da su Maksimijan i cezar Konstancije, morali da ga primene. Koliko su u tome bili revnosni ostaje drugo pitanje. Konstancije je bar gajio simpatije prema hrišćanima i po rečima hrišćanskog oratora Laktancija, Konstancije je uništio nekoliko crkava, ali je sačuvao ” …pravi hram Božji koji je telo čovekovo”.

Borba protiv hrišćanske crkve samo je privremeno zaokupila Dioklecijana, pošto je pitanje nasleđivanja prestola postalo akutno posle avgustove hronične bolešljivosti od zime 303/304. godine. Već 1. maja 305. Dioklecijan se u blizini Nikomedije dobrovoljno povukao sa vlasti zajedno sa svojim savladarom Maksimijanom. Galerije i Konstancije su postali novi avgusti, a njihovi cezari dvojica Galerijevih štićenika, Sever i Maksimin II Daja, Galerijev sestrić. Na očigled svih Konstancijev odrasli sin Konstantin i Maksimijanov Maksencije su zaobiđeni u podeli vlasti.

Izgleda da je sa ovakvim ishodom događaja Konstantinov položaj na Galerijevom dvoru postao opasan. Konstancije je, izgovarajući se slabim zdravljem, zatražio od Galerija da mu pošalje sina i Konstantin se u leto 305. najzad pridružio ocu. Nakon zajedničkog pohoda protiv Pikta, Kontancije je umro u Eburakumu (današnjem Jorku) 25. jula 306. Njegova smrt je duboko uzdrmala Dioklecijanov sistem, pošto su okupljeni vojnici izvikali za novog avgusta pokojnikovog sina Konstantina. Iako je u početku bio srdit, Galerije je odobrio uzdizanje Konstantina, ali samo za cezara potčinjenog Severu, novom avgustu zapada. Iako četvrti u hijerarhiji carskog kolegijuma, Konstantin je zadržao sigurnu vlast nad teritorijama svog oca: Galijom, Britanijom i Hispanijom. Jedan od prvih Konstantinovih poteza bio je da, suprotno svojim nedovoljnim ovlašćenjima, povuče sve mere protiv hrišćana i vrati im njihova prava i imovinu. Konstantin je, u skladu sa uobičajnom praksom, sproveo apoteozu svoga oca i kasnije je uvek sa ponosom isticao da je sin deifikovanog Konstancija. Iako se odmah na početku vlade prikazao kao zaštitnik hrišćana, Konstantin na novcu, koji je kovao u kovnicama na svojoj teritoriji (Trir, London i Arl) slavi paganske bogove.

Konstantinova uzurpacija koja je na kraju legitimisana poslužila je za uzor drugom zaobiđenom carskom sinu – Maksenciju koji se 28. oktobra 306. proglasio za cara u Rimu, uz pomoć i podršku senata i pretorijanske garde. Galerije je odbio da ga prizna za legitimnog vladara, ali se i pored toga Maksencije održao kao vladar Italije i Afrike. Pred opasnošću koju je donosio pohod avgusta Severa na Italiju, Maksencije je pozvao u pomoć oca Maksimijana koji se izgleda nije prilikom abdikacije oprostio od vladarskih ambicija. Sever je ubrzo napušten od svojih legionara i u Raveni se predao Maksimijanu, da bi ubrzo bio pogubljen.

Ovakav sled događaja naterao je Galerija da se u jesen 307. lično uputi u Italiju i pokuša da svrgne Maksencija i Maksimijana. Istovremeno, Maksimijan se obratio Konstantinu tražeći saveznika u borbi sa jarosnim Galerijem. Maksimijan se sa Konstantinom sastao u Triru, Konstantinovoj rezidenciji, i predložio mu savezništvo. Nekadašnji augustus Herculius ponudio je Konstantinu priznanje njegove titule avgusta i ženidbu sa Maksimijanovom ćerkom Faustom. Konstantin je oberučke prihvatio ponudu, rastao se od dotadašnje supruge Minervine,koja mu je oko 305. rodila sina Krispa, i septembru 307. god. u Triru je obavljena dvostruka ceremonija Konstantinovog proglašenja za avgusta i venčanja sa Faustom. U međuvremenu, i Galerije je doživeo neuspeh u pohodu na Italiju i morao se neslavno povući. Iako rodbinski povezan sa Herkulijima, Konstantin nije učinio ništa što bi moglo da naškodi Galeriju. Nakon što je opasnost prošla, Maksencije se posvađao sa ocem i proterao ga sa svojih poseda.

Kao čuvar Dioklecijanovog nasleđa, Galerije je potpuno izgubio kontrolu nad zapadnom polovinom Carstva. Najzad, u jesen 308. u Karnuntumu u Panoniji (blizu današnjeg Beča) sastali su se Galerije, Maksimijan i Dioklecijan, koji se samo radi ove prilike, u kojoj je trebalo urediti prilike u carstvu, vratio iz “penzije”. Maksimijan je tako ponovo nateran na povlačenje sa vlasti, dok je Licinije (308-324), Galerijev favorit, direktno proglašen za avgusta 11. novembra 308. godine. Konstantinu je oprošteno odmetanje iz 307. godine i ponovo je kao cezar primljen u vladajuću tetrarhiju.

Sporazum iz Karnuntuma, suprotno očekivanjima, početkom 309. osporio je Galerijev sestrić, cezar Maksimin. Licinijevo momentalno uzdizanje u avgusta povredilo je Maksiminovu sujetu i on je samovoljno uzeo titulu avgusta 1. maja 310. god. Kako je i Konstantin od ranije pretendovao na položaj viši od cezarskog u leto 310. sva četiri legitimna vladara su ponela titulu avgusta.

Posle Karnuntuma, Maksimijan se vratio u Galiju i pred Konstantinom javno odrekao carskih insignija, ali čim je Konstantin u leto 310. otišao u pohod na rajnske varvare, Maksimijan se u Masiliji po treći put proglasio za avgusta. Kada se legitimni vladar pojavio Maksimijan je izručen Konstantinu. Po Laktanciju, Maksimijan je nateran da se potčini Konstantinu, ali je zatim pokušao da izvede neuspeli atentat na dotada velikodušnog zeta. Ovoga puta Konstantin je naterao tasta Maksimijana da izvrši samoubistvo.

Uklanjanje Maksimijana Herkulija označilo je Konstantinov raskid sa tetrarhijskim načelom legitimnosti. Iz avgusta 310. sačuvan nam je jedan anonimni latinski panegirik upućen Konstantinu koji otkriva novu ideološku podlogu Konstantinovog vladarskog legitimiteta. Otkriva se da je Konstantin potomak Klaudija II Gotskog (268-70), ali se podvlači i njegovo pravo na presto kao sina diviniziranog Konstancija. Najzad, na putu iz Marseja u Trir Konstantin posećuje neimenovani Apolonov hram. Tu car doživljava susret sa Apolonom, sa kojim deli čitav niz vrlina, koji mu otkriva proročanstvo po kome je upravo on, Konstantin, najavljen kao vladar čitavog sveta. Ova Konstantinova “paganska vizija” se pre svega može posmatrati kao propagandno oružje. Car se upravo odrekao jedne, ali zato javno ističe drugu osnovu svoje vlasti: nasledno pravo i odobravanje bogova. Upravo od 310. na Konstantinovom novcu se pojavljuje Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), koje slavi kao svog pratioca i zaštitnika (SOLI INVICTI COMITI).

Preuzeto sa Wikipedie

Ostavi komentar