ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Mihailo Golubović | Kalčine priče - Kalčin put za Studenu | Kalčine priče
Kalčin put za Studenu | Kalčine priče

Kalčin put za Studenu | Kalčine priče

Kalča– Oni li će od men’ starog lovdžiju, po brgo da stignu! Ja peški, oni s’s voz – pa ništo.

Vika mi Nikšić-Lala: zar nećeš s’s nas, Kalčo, na voz?

– Z’što pa na voz – ja nes’m još štropiran konj pa na voz da me kačite. Dok su oveja dve noge – dajma ću si idem peški, ti ič ne beri gajle!

– Oćemo li mi da te čekamo u Banju, vika mi Lala, zašto pre će stignemo od teb’! Istin’, beše mi malko k’ko krivo – zašto on men’ da me drži za štropiranog. Ama, ne teja mu ništo odzborim, s’lte si otido. Spremi se – ajd’ bak’ l’m, Čapo, i pođo na kud Gabrovačku reku, pa pokraj lojza, pa na kude Sadovi, pa Suvi Dol, Eminova Kutina – stigo’ u Banju. Voz ga nemaše ni za pšeničku.

Sedo’ si na jed’n vis i – čekam gi.

Prođe sat čekanje, ne znam što da prajim. Digo’ se te u šumu. Čapa istera jednog zajca – dum, puče puška i Čapa ga donese u zubi. Te ti gi oni idu.

– Kad si stignaja, Kalčo, – zapitkuju me.

– Ima dva sata, vikam.

– Ama ga ti lovdžijski odvrza; zar ne vidiš kol’ko si se zadijaja!

– Oće da je – ama gledajte! Pokaza gi zajca.

– Toooj… zadzveriše se. Sobajle si ga kupija od seljaci, kam’ da vidimo pušku.

Pomirisaše cevku na pušku – pa svi u jed’n glas: – Aferim, bre Kalčo! S’lte, k’koj ti popre od nas da stigneš?

– Ovoj nesu noge, akmaci bre, vikam gi. Ovoj su kajici a ovoj su bezangl’ci, za ruke gi toj kazujem. Što mislite vi mogariki! Vi li će s’ men’ starog lovdžiju!

Bajagim ljudi nesu iskačali s’ men na kraj, pa vi ćete! Vi li ste lovdžije, ćutuci nijedni – poneli ste si tri jaganjci za ručanje, a u lov idete!

– E, ajd’mo, ajd mo, privikaše svi.

Dignu se ja – pa preko brdo u Studenu. Usput utepa još dva-tri zajca – berićatvrsm. Sedo i ubavo se odmori i naspava se k’ko dembelin, te ti gi oni toprv iskačaju iz jedio šumče. Pogleda gi, obesili nosovi. Sedoše pri men – trljaju oči ispod veđe na utepaii zajci, a imaše gi t’koj desetinu-petnaes’ komata koje zajci, koje jerebice, koje prepelici, pa dva tri prdavca i sedam-osam divlje šotke.

Trzam dim od tutun kroz muštiklu ćilibarku i ćutim si, ništo gi ne pitujem. Što pa da gi pitujem – oni li mož’ da bidnu lovdžije. Njino se znaje: navrljaju se vino i pivo, napucaju se mesište – na spavanje, a lov – e, on će gi dođe u s’n.

– De, de, što pa tol’ko ćutanje, Kalčo? – će počne Proka, na Vane Sojtariju sin. – Što pa tol’ka falba. Begaja si od nas sve napred, resteraja si sav lov, pa kud mož’ ništo da se ubije.

Ja ga pogleda: goluždravče si ti još, Proko, i toj od onija čavčiki kalenski. Ti li iskaš s’s men da si barabar, ima da izručaš ti još sto nogače-crepuljke i jedno pe’-šes’ stotine put gladan da si, pa t’g da me stigneš!

– More, ajmane ste vi, – vikam gi ja. Muvaste se, muvaste kroz šumu. Pucaste k’ko Niš će da oslobođavate, a tam dvanaes’ duši utepali jednu svraku i jednu šljuku… De, de, na svi ću vi dam po jednu jarebicu da me ne razilite kroz Niš, k’d se vrnete.

I, t koj, poče prvi mrak, ajd’ oni na voz, a ja si potpali peški. Dođo dom, razdado po komšil’k lov, a men’ mi žena napraji od jediu jarebicu červiš. Povečera, pa si lego’.

Sobajle se digo’ – oni toprv idu iz Banju peške.

– Što je pa toj – z’što peške, apostolski? – pitujem gi.

– Nestanuja ugalj u voz, pa dok doneli iz Jelašnicu, uvati ni zora.

L’žu, zapili se pa pospali na stanicu i voz gi prošeja!… Tkoj ti bi u Studenu.

– More, ne se sve znaje, ne mož’ se pamti, a mlogo ima da ti kazujem, nastavi Kalča. Osetih da će ispovrteti novu priču pa se okrenuh zidu i tokorse zaspim.

Ostavi komentar