NEW ORDER - Waiting For The Sirens' Call

 Jedan od najuticajnijih bendova današnjice New Order vratio se marta 2005. sa novim albumom netipicno dugackog naziva Waiting For The Sirens' Call i odmah izazvao oprecne reakcije kako fanova tako i kriticara od kojih su neki cak stigli da novi materijal proglase ''mlakim'', ''mekanim'' i ''previše majnstrim''. Tako kriticar Guardian-a kaže da ''New Order imaju ogromnu reputaciju ali ne zahvaljujuci albumima kakav je ovaj'' a izvesni baja po imenu Stephen Trousse, inace zadužen za recenzije u veoma uglednom magazinu Uncut, izjavio je kako su na albumu najslabije upravo one pesme ''namenjene diskotekama'' (šta god ovo znacilo).

Ako ostavimo po strani ovo kriticarsko tupljenje i preslušamo album koji broji 11 novih, žanrovski prilicno razlicitih pesama, prva stvar koja se da uociti jeste pre svega izuzetna produkcija, zatim ujednacen kvalitet svih pesama, te zrelost do koje su legende iz Mancestera došle kroz svoju 25 godina dugu karijeru. Pomalo neverovatno zvuci da nam jedan ovako upeglan, prilicno pevljiv i slušljiv materijal nude ljudi koji su krajem sedamdesetih bili poznati kao kraljevi psihodelicnog roka Joy Division i ciji frontmen i idejni voda Ian Kertis je nesrecno okoncao život samoubistvom odnevši sa sobom u nestajanje i ''najumetnickiji bend u istoriji rokenrola''. Waiting For The Sirens' Call je, dakle, izvanredan album (možda i najboljni u karijeri Samnera i drugova)  i nalazi se negde na razmedi postkraftverkovskog elektro manirizma Technique (1989), gitarskog prašenja ponudenog na Get Ready i suve autorske esencije na do sad najviše hvaljenom LP-u Low Life iz 1985.

Album otvara pomalo melanholicna Who's Joe? da bi nakon prašenja gitara u Hey Now What You Doing? došla naslovna numera, verovatno jedna od najboljih pesama koju ce te cuti ove godine. Dok vam uši golica neodoljiva melodicna bas linija Pitera Huka teško cete se oteti utisku da se ne vozite u nekom kabrioletu zajedno sa clanovima benda (vi odaberite destinaciju). Krafty je prvi sing sa albuma i u pitanju je pesma tipicna za New Order, bas u prvom planu, Samnerovi stihovi na ivici banalnosti (...the world is a beautiful place, with mountains, lakes and the human race) i Stiven Moris kao covek-ritam mašina u pozadini. I Told You So, je verovali ili ne - rege, i bend se u ovom za njih totalno netipicnom žanru prilicno dobro snašao. Neki delovi pesme podsecaju na ono što je Berni Samner svojevremeno radio sa Džoni (The Smiths) Marom na njihovom zajednickom projektu Electronic. Morning, Night and Day je prilicno energicna stvar, u fazonu pesama radenih na prethodnom albumu Get Ready, dok je Dracula's Castle još jedan NO standard, vanserijska numera u maniru starih hitova gde bend dokazuje zašto je toliko velik. Sledi drugi singl Jetstream, pomalo neobicna stvar, ritmicna i pevljiva istovremeno, sa upecatljivim refrenom, gde je puno pomogla Ana Matronic iz Scissor Sisters. Pomenuta dama briljirace i u Guilt Is A Useless Emotion koja je, uz pomenutu naslovnu stvar, možda najjaci momenat na ploci. Brza (radni naslov ove numere je uostalom i bio Fast Sinth), ritmicna, obojena Hukijevim poigravanjima na basu i neizostavnim melodicnim ''patosem'' u pozadini, ova pesma jasno redefiniše pojam ''dance with brains'' i ujedno objašnjava zašto su NO proglašeni najboljim ''belim disko bendom''. Turn koja ce vam iz glave nakratko izbaciti zarazni I Need Your Love/I Want Your Love refren jeste gitarska stvar srednjeg ritma sa odlicnim tekstom, Samner odavno nije tako dobro pevao kao ovom prilikom. Na kraju, pomalo inokosna u odnosu na ostatak materijala, dolazi energicna Working Overtime, rokabili gadaj-me-dobrim-rifom stvar u maniru The Stooges.

Sve u svemu, New Order nisu izneverili svoje fanove (medu koje spada i potpisnik ovog teksta) ponudivši vanserijski album, dovoljno kvalitetan da stoji rame uz rame sa ostalih sedam studijskih LP-a, dovoljno šarolik da ne bude dosadan, i sa dve ekstra dobre numere za eventualnu novu best of kompilaciju. Ono što vredi pomenuti jeste da Džilijen Žilbert nije ucestvovala na snimanju jer je morala da se stara o svojoj bolesnoj kcerci tako da je gitarista Fil Kaningem uskocio na njeno mesto kao punopravan clan benda. Na produkciji su zajednicki radili Stiven Strit, Džon Leki, Stjuart Prajs kao i bend sam, a album se našao u prodaji i preko bare gde americko izdanje ovog CD-a ima i bonus track u vidu remixa pesme Guilt Is A Useless Emotion.

Waiting For The Sirens' Call je ploca kojoj ce te teško naci manu, bez obzira na to da li vam se ono što rade carobnjaci iz Mancestera svida ili ne. Nenametljivost i kvalitet muzike koja se nalazi na njoj dovoljna su dva razloga za to.

Dejan Stojiljković

• recenzije