Insajder | Goribor

Setite se kako je Mančester izgledao sedamdesetih godina. Ako ne znate dovoljno je reći da je svo to sivilo izrodilo jedan Joy Division. Za razliku od ove engleske prestonice pamuka koja je evoluirala u malo živopisnije mesto za život, „naš Mančester“ na istoku uporno odoleva vremenu i filterima za vazduh.

Pa tako ne čudi što je iz, dimom ugušenog Bora, izniko bend poput Goribora. Džabe šminkaju nagrižene fasade zgrada i otvaraju zoološki vrt kada se duša grada ne menja. I dalje su tu dimnjaci u erekciji koji ejakuliraju sumpor i još pola periodnog sistema elemenata. I dalje Bor diše ko Goribor.

Nećemo dužiti o tome što je kalimerična nepravda jer je ovaj bend dugo tavorio u anonimnosti(kod nas ne i u komšiluku). Bitno je da su na novoj turneji i da je ona započela baš u Nišu. Nekoliko dana pre nastupa uleteo je i Bokerini sa svojim Tabletarijumom kao predgrupa i sve je bilo spremno. Niko drugi sem Bokerinija i ne bi bio adekvatan za otvaranje ovakvog nastupa. Praćen laptopom i gitarom odlično je odigrao svoju ulogu. Za razliku od nekih drugih slemera, Bokerini vešto izbegava zamke koje vode gubljenju u stihovnim nebulozama. Tekstovi su mu oštri, jasni i, što je najbitnije, sa porukom. Kod „Obračuna kod OK morala“ Bokerini je definitivno izašao kao pobednik.

Ubrzo nakon njega na binu su jedan po jedan izašli Goriborci. Ostalima to nije teško padalo ali Stojketu očigledno jeste. Jedva se uspenjao na binu da bi se ubrzo zateturao ka bubnjaru. Gldeao sam ih do sada nekoliko puta ali ovo je prvi put da je bio toliko daleko od trezvenosti. Na trenutak sam se uplašio za izvesnost koncerta. Medjutim zauzeo je svoj poznati „profil“ stav, zakačio se za mikrofon i nije ga puštao ko da mu život(ili ravnoteža) zavise od njega. Muzika je krenula. Ovog puta bend je bio u sastavu:dve gitare, bubanj i glas, ali su i dalje korišćene matrice. U početku su odmah krenuli sa poznatijim pesmama poput „Ko sam?“, „Sjajne niti“, „Voli me“, „Ti i ja“... na koje je prepun Feedback odlično reagovao. ST-u se mora odati priznanje. Držao se alal vera. Ja onakav ne bih pregurao drugu pesmu. Dobro je što pesme vokalno zahtevaju samo recitovanje i režanje.

Da tu treba da se nešto zajebano peva pitanje je kako bi to išlo. Negde na sredini nastupa bend je ušao u laganije, psihodeličnije pesme koje su se ličile na jam session-e i uveli ljude u nekakav trans beznadja. Tu je Stojketu išlo na ruku to što se na matricama nalazio njegov glas u pozadini čisto da ne izgubi put. I dalje savijen preko mikrofona delovao je kao da je zadremao na kratko. Iz tog stanja ga je trgo gitarski uvod nove pesme „Uzalud se budiš“ koji ga je zaista razbudio do kraja koncerta. Posle nekih sat i dvadeset minuta oprostili su se od publike a zatim zasvirali socijalno-tragičnu „Bez“.

Sumnjam da je neko otišao nezadovoljan sa svirke. Naravno ima ih. Recimo lik ispred mene kome je bilo toliko zanimljivo da je pola koncerta čitao vesti na netu i drkao facebook. Ali oni koji su došli da slušaju Goribor znaju šta mogu da očekuju. Šta bi bilo da se pojave nasmejani dok pevaju one pesme. Ovo zapravo jeste bio onaj Goribor koji predstavlja istinu baš onako kako treba, golu ko od majke rodjenu. ST-ova ličnost u krahu jedina može da napiše one stihove ali i da ih iznese tako da mu zaista verujem. Možda njih prati etiketa „bluz trip hop“  iako je jasno je da oni ne sviraju bluz muziku. Ali pak bluz nije samo muzika.

Bluz je život...

Aleksandar Nikolić Coa

Dodaj komentar

Ime (obavezno)

E-mail (obavezno)

Website

Naslov

Obavesti me o odgovorima

Osveži

Send

Odustani