GRAD OD NACIONALNOG ZNAČAJA

iliti Svi su građani jednaki, ali su neki jednakiji od drugih

    Nedavna bura oko ostavki Predraga Ejdusa i Ivana Tasovca, sada već bivših direktora Narodnog pozorišta, to jest Beogradske filharmonije, naizgled je jedna od veoma čestih ali istovremeno i čisto prestoničkih nepogoda koje ni na koji način ne bi trebalo da se tiču jednog, recimo, običnog, naivnog Nišlije, prosečnog poreskog obveznika. Ali kao što rekoh, samo naizgled...
   
Da vidimo šta fakti kažu. Za Narodno pozorište, taj bastion prestoničke (u daljem tekstu, a očigledno i realnosti čitaj: srpske) kulture, i njegovih ni manje ni više nego 805(!!!!!!!!!!) zaposlenih, iz budžeta Republike Srbije (ovo poslednje očigledno može da se čita i kao – prestonička kasa), ljubaznošću nadležnih i njihovih glasača izdvojeno je tričavih 832 miliona dinara (!) od čega, pazite sad ovo, na plate zaposlenih odlazi 619 miliona, a na programe 99, to jest osam puta manje! A i to što oni karte za svoje predstave, a sudeći po broju zaposlenih sva je prilika da ih je jedno par hiljada po sezoni, naplaćuju po tržišnim cenama, nije ih sprečilo da uđu u dugovanja od nekih, ’ej bre, 800 hiljada evra, koji je, gle čuda, namirila država od, pogađate, novca valjda svih građana.

    Idemo dalje. Beogradska filharmonija se takođe finansira novcem i građana koji nisu iz prestonice, ovaj put sa nešto skromnijih 140 miliona dinara. A 2007. godine, prema nekim izvorima, ovi muzikanti na nivou su iz narodne kase dobili još skromnijih milion evra za nabavku instrumenata i ostalih unikatnih violina. Sad valjda mogu unikatno da sviraju prestoničanima na uvce zahvaljujući i ostatku Srbije, bez da se, ne daj bože, dira budžet grada Beograda. Opet, o novcu od prodaje karata ni reči. Možda ga vraćaju tom dobrostojećem srpskom narodu koji ih tako velikodušno i izdašno potpomaže, treba nešto i za poslanike da ostane.

    I sve to valjda zato što su to institucije od opštenarodnog značaja, o samozaštiti ni reči. Pa ja se bre nešto ne sećam da je ta filharmonija ikada dolazila u Niš da nam pokaže svoje umeće prebiranja po žicama unikatnih violina. Možda su, eventualno išli Palmi pod noge, tamo u Jagodinu, sve zajedno sa Betovenom i Šopenom. Voli čovek, a i njegova reč daleko odjekuje, nije ni čudo kad se dere sa vrha žirafe. Ili pak da ova gospoda glumci, k’o hiljadu kaplara, dođu u ovo naše jadno pozorište pa da održe jednu od mnogih remek dela dramske umetnosti. I još da kažu „Građani sela Niša, pošto vi zdušno i voljno finansirate našu umetnost, evo mi ćemo sad da vam se odužimo tako što ćemo vam karte za predstavu naplatiti samo bednu črvenu (zaposleni u gradskoj upravi imaju popust 50%). Znate, mi bismo možda i besplatno igrali za vas, ipak nam omogućavate da se besplatno oblokavamo i prežderavamo onih nedelju dana na Filmskim susretima, red je da vam se odužimo, ali vidite i sami da grcamo u dugovima, nema mnogo tezgi, reklama i kvizova od kojih možemo da punimo napaćeni umetnički buđelar...“ I svima bi nam, verujem, srce bilo na mestu...

    A kako nam je tek toplo oko srca kad se setimo koliko još pozorišta ima kulturna i ina prestonica Srbije, Balkana, Evrope, ma galaksije bre. Pa još par orkestara, pa Belefa, Bemusa, Bitefa, Bifteka, čega li već, pa po jedan džez&bluz festival za svako godišnje doba, pa kulturno proleće, pa leto, jesen, zima, januar, februar, mart... pa fešnselekšni, kolekšni, vikovi, festovi i sve to od nacionalnog značaja (kao da oni umeju da prave nešto drugo), finansirano, ako ne u potpunosti, a ono barem delom i novcem građana koji nikada u životu nisu kročili u grad od nacionalnog značaja...

    I za to vreme ostatak Srbije uživa u neasfaltiranim ulicama, uništenoj privredi, porodilištima bez klime i redovima ispred javne kuhinje, kakvo pozorište, kakve filharmonije, kakvi bakrači. Ko nam je kriv kad nismo od nacionalnog značaja. Samo nam ostaje da „skačamo od sreću“ što je velikodušni ministar s bradom obećao da će duplirati pomoć Nišvil džez festivalu na neverovatnih 20 hiljada evra...

    Na kraju, prosečan poreski obveznik od nenacionalnog značaja ne može a da se ne zapita dokle će prestoničani državni budžet koristiti kao svoju priručnu kasu? Dokle ćemo morati da gledamo kako troše naše pare na njihove institucije, njihove festivale, njihove plate, dnevnice i bonuse, i pritom kao knezovi kod dahija odlazimo na sastanke koje nam zakazuju u devet sati ujutru, kao da smo tu u komšiluku, ne bismo li izmolili koju crkavicu?

    Ja na to odgovor nemam. Znam samo da će to dahijanje trajati sve dok budemo ćutali. Knez Miloš ipak nije bio u pravu. Nema više gde da se stisne. U stvari ima, al’ to nije za napisati...
Homer Karabeg

Svoje mišljenje o dubini guše i još koječemu možete poslati na mejl This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
Ne obećavamo da ćemo ga ozbiljno razmotriti...