NEDOVRŠENA HOROR PRIPOVETKA ČUVENOG SRPSKOG KOMEDIOGRAFA

Kako to izgleda kada se manje poznata pripovetka iz zaostavštine Stevana Sremca objavi zajedno sa novinskim i drugim materijalom koji je pratio njen nastanak, i što je najvažnije, zajedno sa ilustracijama koje sa pripovednim jezgrom čine skladnu celinu, mogu videti čitaoci "Katila", pripovesti koju su pronašli i priredili Branislav Miltojević i Ivica Stevanović, koji je ovo delo i ilustrovao.

Zahvaljujući dvojici entuzijasta, nikada završena pripovetka pisana u horor žanru iz pera jednog od najznačajnijih srpskih realista, ugledala je svetlost dana u sasvim modernoj formi. Novi predložak grafičke pripovesti donosi "sirova niška prikažnja u nekoliko odvojenih grafičkih slika", a naslovljen je arhaizmom "katil" koji označava krvnika ili ubicu.

Niška predanja i narodna verovanja, inspirisala su Sremca za jedno drugačije viđenje juga Srbije, predstavljeno kroz glavno lice pripovesti, berberina Nikodima Prodaka, eksperta za lekove, ali i "lekovite bajalice" koje je, po uvreženom narodnom mišljenju, uspešno primenjivao. Upravo ova naklonost prema natprirodnom, strašnom i kriminalnom i postaje reper za Nikodimovu radikalnu promenu, strah, osamu i užasna priviđenja. Istovremeno, međutim, u Nišu počinju da se dešavaju strašni zločini.

"Istoričari i teoretičari književnosti danas Sremca često prikazuju pomalo apologetski, kao srećnog i zadovoljnog žitelja Niša. Međutim, meni se čini da je Sremac bio dosta nesrećan čovek koji se svojim delima i osobenim, izvornim humorom borio protiv jada i čemera ondašnjeg vremena. Dakle, mene je uvek fascinirala takva, realna slika pisca, a ne glamurizovan Sremčev lik", kaže za Danas jedan od priređivača Katila, Branislav Miltojević, niški novinar i filmski i strip kritičar i teoretičar. On takođe objašnjava da nije bilo jednostavno srediti svu dokumentaciju vezanu za Katila koji, najpre, "izlazi iz života, zatim postaje deo literarnog diskursa i gubi se negde među požutelim novinskim kompletima".

"Pretpostavljamo da je Katil deo Sremčevog realističkog književnog opusa ili, pak, rad njegovih epigona, nastavljača... Jer trebalo bi uvek imati na umu da su mnogi, posle Sremčeve smrti, pokušali da imitiraju ili da u njegovom stilu literalizuju pojedine priče i likove iz starog niškog života. A to je najbolje uradio Mihailo Golubović u čuvenim "Kalčinim pričama", koje prate ilustracije Ivana Vučkovića", kaže priređivač.

Iako pripovest nije završena, a pojedini delovi rukopisa su izgubljeni ili nečitki, uočljivo je Sremčevo prepoznatljivo insistiranje na slikanju palanačkog duha i odnosu sredine prema događaju koji je u centru pažnje. Ta osobina Sremčevog stila posebno je vidljiva i funkcionalna u uvodom opisu Niša, u kome se potencira činjenica da je sama arhitektura grada i zatvorenih niških kuća, posebno nakon zalaska sunca, gotovo savršen ambijent za strašno, mračno, natprirodno i zlobno. Uski sokaci ograđeni visokim zidom i jakim hrastovim kapijama (zatvorenost južnjačke kasabe koja i u Nečistoj krvi Bore Stankovića igra važnu ulogu), ovde imaju snažan horor efekat, kao i kasnije blizina Ćele kule. Čini se jedino da naš čuveni komediograf u opisima ambijenta i atmosfere, slikanju likova i opisima njihovih čaršijskih razgovora, često po navici krene za stilom iz kog se očituje njegov prepoznatljiv humor, pa pojedina poglavlja čak podsećaju na neke prethodne pripovetke. Ostaje pitanje, međutim kako bi ovo delo izgledalo da Sremac nije odustao od njegovog objavljivanja, a da skice za njegov nastanak nije dao Jovanu Đorđeviću (poznatijem pod nadimkom Smuk iz Ivkove slave) da uvija duvan. Zahvaljujući njemu, rukopis je dospeo do tadašnjeg neimenovanog novinara koji ga je i sačuvao, da bi se nedavno pojavio i na niškom buvljaku gde se svake subote okupljaju antikvari.

Horor efekat u značajnoj meri provejava i iz ilustracija Ivice Stefanovića (široj javnosti poznatog kao ilustratora spornog bukvara u kome je Sveti Sava prikazan izduženog nosa kako namiguje pčelici, dok je Vuk Karadžić isplazio jezik), koje osim uklapanja i zaokruživanja inače nezavršenog teksta, predstavljaju jedan moderan eksperiment, stvarajući od Katila jedan od prvenaca nedovoljno zastupljenog žanra u našoj umetnosti. Grafički roman (ili pripovest), ilustrovani roman, strip - roman, samo su neki od naziva za formu koja je u našoj sredini prethodnih godina dala tek prve književne pokušaje poput "Ljubaznih leševa" (SKC Novi Sad, 2003) i koji je radio takođe Ivica Stojanović u saradnji sa Zoranom Panevskim, i "Išmaila" (Rende, 2004), Aleksandra Zografa i Vladimira Arsenijevića. Poetika Katila se posebno uklapa u ovaj žanr, pošto su upravo neka od njegovih osnovnih obeležja strašno, mračno i kriminalno. Proučavajući celokupnu Sremčevu zaostavštinu, Miltojević u pojedinim njenim segmentima otkriva upravo bliskost sa modernim izrazom stripa.

"Istražujući materijal o radu Stevana Sremca pronašao sam i neke njegove originalne skice za 'šaljivi istorijski epos u 10 slika' "Bal u Elemiru", koji sam pomno analizirao u Antologiji niškog stripa. Znamo da je Sremac jedno vreme predavao i krasnopis u niškoj Gimnaziji i da je dosta crtao, skicirao svoje likove pa i na stripski originalan način prikazao radnju i ličnosti pomenutog Bala, koji je nastao 1890. godine. Dakle šest godina pre prvog svetskog stripa - Autokoltovog Žutog derana tj. sekvence - Veliki pseći cirkus u Mek Guganovoj ulici. Zato Sremčev Bal možemo smatrati pra-stripom, prvim stripom ne samo na balkanskim, već i evropskim prostorima", konstatuje Branislav Miltojević.