| NišCafe Movie Buster |
Strana 1 od 13 ČARLSTON ZA OGNJENKUScenario: Uroš Stojanovic, Aleksandar Radivojevic Piše: Dejan Ognjanovic Iako je film CARLSTON ZA OGNJENKU, u suštini, izneverio (neka) ocekivanja, teško je biti strog prema njemu, iz više razloga. Pre svega, tokom dugogodišnjeg išcekivanja (zbog komplikovane postprodukcije) u brojnim napisima je stvorena fama kojoj bi slabo odgovaralo bilo šta ispod remek-dela. U slucaju CARLSTONA, 'hajp' o tzv. Novom srpskom filmu bio je kontraproduktivan jer je stvorio vrstu išcekivanja kakvu teško da bi bilo koji film mogao da zadovolji. Osim toga, CARLSTON ZA OGNJENKU uspeva na toliko nivoa i dospeva tamo gde je malo koji srpski film i pokušao a kamo li uspeo da gazi, da se cini pomalo neprilicnim kritikovati ostvarenje sa tolikim i takvim postignucima. Pa opet, svojom ambicioznošcu i nadobudnom samouverenošcu CARLSTON namece visoke standarde i ozbiljna merila ne samo konkurenciji (koju u današnjem srpskom filmu prakticno i nema) nego i sebi samome, i zato zaslužuje da ne bude tretiran sa ustupcima kao polu-retardirani siroti rodak sa sela, što je inace jedini humani pristup prosecnom srpskom filmu. Za razliku od manje ili više sirotinjskih slika naše uobicajeno prozaicne kinematografije, ovo je –ako ništa drugo- film! Dakle, delo koje u punoj meri koristi potencijale zvuka i slike, i gledaoca daruje brojnim detaljima vidljivim samo na velikom platnu.
Ako je vizuelna raskoš filma do sada nevidena u srpskoj kinematografiji, i ako se po njoj on istice kao unikat – ono gde je CARLSTON ZA OGNJENKU tipican, jeste njegov osnovni problem – scenario. Istina, premisa je izvanredna i nadasve potentna: etno-ambijent stilizovan je vizuelno i narativno na nacin neviden u srpskom filmu, kroz koncept koji cini odmak od mimezisa istorijski zasnovanih muka i nedaca, koristeci naše istorijsko ali i folklorno i fantasticno naslede za visoko konceptualizovanu potku o selu punom žena bez muževa koja se razvija sa postmodernistickim žanrovskim eklekticizmom. Na žalost, film pada onde gde i skoro svaki srpski film u poslednjih par decenija – na nedomišljenoj, nedosledno sprovedenoj prici. Premisa na nivou sinopsisa – izvanredna; razrada – osrednja. CARLSTON je neodlucan izmedu komedije i tragedije, romanse i parodije, road movie-ja i fantastike, i pocinje da gubi dah onde gde bi tek trebalo da nas zasenjuje svojom inventivnošcu: onda kada dve devojke iz ratom obezmuženog srpskog sela uspeju (bez pô muke!) da sebi ulove dva prvorazredna mišicava mužjaka. Zbrzano oživljena i nedovoljno motivisana Baba-Boginja s onoga svijeta (Olivera Katarina) toliko zbrzano i razocaravajuce neiskorišceno odlazi iz filma da je njen lik samo jedan u nizu aspekata filma sa aurom neiskorišcene šanse. Nakon što se naša još uvek harizmaticna diva povuce iz filma a da nije rekla ni uradila ništa za pamcenje, dve cure i njihovi momci prepušteni su nemaštovitoj peripetiji i emotivno praznom raspletu.
Najvece iznenadenje predstavlja poslednja trecina filma: suprotno reklamama, posteru i naslovu, od vedre i razigrane, gotovo eskapisticki fantasticne price o nekim odlucnim devojkama, simpaticno trapavim momcima, o carlstonu i slikovito reinterpretiranoj epohi, OGNJENKA poprima mracne tonove i pokušava da postane tragedija. To, po sebi, nije nedostatak. Na ovim prostorima smeh i plac oduvek idu zajedno, baš kao i seks i smrt (što ovde ilustruje videospotovski stilizovana erotska scena smeštena u mrtvacka kola!). Dakle, nije problem cak ni to što u filmu ima malo carlstona. Ni u KO TO TAMO PEVA nema mnogo pesme, a to što ima nije ni vedro ni veselo. Ni u MARATONCIMA nema mnogo trcanja niti sportskih podviga i veselja. Ali kada u tim filmovima (crnohumorna) vedrina ustupi mesto tragediji, taj prelaz je gotovo neosetan, i deluje kao sasvim prirodan zakljucak iz izloženih premisa. Kada OGNJENKA pokuša da postane ozbiljnija nego što jeste, ona nudi premalo i prekasno, kao u jednom od onih iritirajucih neocekivanih preokreta u filmovima koji nas nisu adekvatno pripremili na svoje iznenadenje u poslednjih pet minuta. Umesto carlstona dobijamo tvist. Ozbiljnije receno, za razliku od pomenutih Šijanovih filmova, Stojanovic ne uspeva da aktuelizuje tragicnu nužnost u pozadini svoje price: pocev od proizvoljne simbolike minograda pa do nužnosti da bilo ko strada u njemu, on ne uspeva da nas ubedi da to tako mora. Centralni lokus filma, i njegova glavna metafora, zapravo je jedna proizvoljna rupa u scenariju. A kada autor siluje likove i dogadaje da bi se priklonili onome što on želi da se desi, on siluje i gledaoca da prihvati ono na šta ga nije adekvatno pripremio, i ovaj se gubi, njegova intelektualna i emotivna ukljucenost u film se rasplinjavaju. Preterano oslanjanje na bombasticnu Umebajašijevu muziku samo potvrduje rediteljevu nesigurnost u emotivni naboj scena koje tom muzikom filuje, ali razmak izmedu njih je prevelik i ne može se premostiti muzikom. Glumci cine koliko mogu, ali scenarista i reditelj im nude premalo, i oni cak i u onome što bi trebalo da budu dramski najnabijenije scene – poput klimakticne, u minogradu – ostaju statisti zasenjeni pirotehnikom i vizuelnim efektima. Takvi efekti nisu bili potrebni klimaksu MARATONACA, jer tamo smo imali likove i pricu. OGNJENKA bi da nas zaseni superstrukturom, ali zaboravlja bazu, i na kraju se urušava pod teretom sopstvenih (vizuelnih) kvaliteta nepoduprtih klasicnim, temeljnim (narativnim i idejnim) vrednostima. Zbog njenih kvaliteta, OGNJENKU treba gledati u bioskopu. Kolikogod da su nedostaci filma nezanemarljivi, ono što Stojanovic uspeva da oslika (zahvaljujuci timu u kome se posebno isticu naš najgenijalniji scenograf, Veljko Despotovic, ali i nišlija Boban Savic Geto, zaslužan za vizuelni identitet filma) toliko je daleko iznad svega videnog u srpskom filmu da zaslužuje podršku gledalaca. Ovu kritiku shvatite kao pokušaj stvaranja umerenijih ocekivanja, a ne odvracanja od gledanja. Film svakako nije dosadan, ali izluduje i frustrira svojom nesposobnošcu da do kraja iskoristi potencijale svojih premisa i izvanrednih scena poput one sa rakijom 'paukovacom'... Ako CARLSTON bude imao više gledalaca u Francuskoj nego u Srbiji imacemo još jednu u nizu potvrda da smo zaista, kako rece onaj pokojni psihijatar – 'lud narod'!preuzeto sa www.pressing-online.com |
|||||||||||||||
Paradigmaticna scena za sve kljucne kvalitete, ali i probleme filma, jeste flešbek koji prikazuje odvodenje mladoženje sa svadbe na ratište. Tipicna, gotovo arhetipska za ove krajeve i njihovu tragiku, ona svojim jednostavnim ali efektnim simbolizmom (kroz kontrast izmedu nakicene prelepe neveste i svatova s jedne, odnosno namrgodenih vojnika u maslinastim uniformama s druge strane) pogada u žicu tragicne nužnosti koja je upravljala srpskim životima u vecem delu XX veka, a ne samo u I svetskom ratu kao najtragicnijem dogadaju u istoriji Srba još od Kosovskog boja. Na žalost, Stojanovica manje zanimaju ljudi i emocije, a više – lepe slike i komplikovani kadrovi. Zato on taj prizor inscenira u jednom dugackom kadru u kome su protagonisti svedeni na statiste u sopstvenoj sceni, dok kran vozi unazad od otetog mladoženje preko svadbenih stolova kroz gomilu razdraganih (još uvek?!) žena koje bacaju uvis cvece i latice sve do ulice kojom maršira smrknuta, gotovo zombifikovana ceta vojnika. Sve je to savršeno koreografisano i zadivljuje tehnickom izvedbom, ali se –uprkos izvanredno elegicnoj muzici- emocija i znacenje povlace u drugi i treci plan. Kako ovde, tako i na toliko drugih mesta u filmu, 'nevideni' efekti, fascinantna scenografija i kostim, zasenjujuca kompozicija kadra ili pokret krana odnose prevlast nad likovima izdižuci se iznad njihovih prica.
Druga (problematicna) polovina filma sastoji se iz niza žrtvovanja – duh babe se žrtvuje zarad svojih unuka, dve sestre se žrtvuju jedna zarad druge, a cak i momci (skrajnuti u ovoj iznenadujuce ženocentricnoj prici) dobiju priliku da se žrtvuju zarad svojih novih devojaka. Žrtva je, po sebi, svakako jedna od dramski najjacih i najupecatljivijih radnji i nosi specijalni oreol uzvišenosti i tragicne lepote onome ko se na nju odvaži (bio to Isus u POSLEDNJEM HRISTOVOM ISKUŠENJU ili Leo u TITANIKU). Na žalost, rediteljev tretman tih scena je toliko zbrzan i neadekvatno akcentovan da one gube veci deo svog emotivnog i znacenjskog udara: gledalac jedva da ih i registruje, zasenjen šarenim lažama kojima ga Stojanovic zasipa u svakom kadru tokom zbivanjima prenatrpane završnice. Zbog toga se njihova tragicnost razvodnjava i maltene gubi, a sa tim i emotivnost i dramski znacaj. 