ZEN PRIČA O NIŠKOM BUREKU

    

Burek je zaštitni znak Niša. Nijedna vest u  Nišu neće podići toliko prašine kao teoretska mogućnost da će sutra građani ostati bez svoje omiljene četvrtine. Nišlije mogu da jedu bajat hleb (tešiće se kako je zdravo za organe za varenje a kod mlađih i za jačanje desni), kifle su odavno zaboravili i da postoje ali ne mogu ni da zamisle život bez te četvrtine masnog papira pred sobom.
    Kada je neke daleke '86 zagrebačka grupa FILM gostovala u tada legendarnom Muzičkom klubu '81 (nezaboravne su svirke ELEKTRIČNOG ORGAZMA, IDOLA, EKV, GALIJE, R.M.TOČKA, LEB I SOL u ovom prostoru) pa Jura Stublić i drugovi  svirali par puta na bis, negde oko 02:00 se događa sledeća priča. Letnje veče, Juri i drugovima se ne žuri da odu iz Niša, nas nekolicina smo neprestano sa njima i trudimo se da im pokažemo lepote našeg grada. Oni se oduševljavaju ali alkohol počinje da radi svoje - gladni su. Letnje je vreme pa usput beremo neke jabuke, trešnje i šta sve ne, dok se neko nije setio da se uskoro otvara obližnja pekara, poznata po sjajnom bureku. Krenemo dole skoro trčeći.
    Pekar gleda nas desetak kao Marsovce pa kaže:
    - A bre, spavate li vi ?
    - Majstore, daj ljudima burek, iz Zagreba su, ne znaju šta je lepo - ulagujemo se a on se osmehnu Juri:
    - Lele, nesrećniče, šta ti gubiš u životu. Sad će vidite šta je BUREK!
    Da skratim. Sunce smo dočekali na stepenicama pekare sa burekom u jednoj ruci i flašom piva u drugoj.
    - Koji zen! - divio se Jura. Kasnije je često pričao, čak i za vreme burnih događaja, o niškom bureku.
    Kada je došao u Beograd 2004. kažu da je tražio burek.