Feljton | Cincari Niša (5-6)

Pismenost i poznavanje stranih jezika – dakle, sve ono što je nedostajalo i Srbima i Turcima – činilo je Cincare svuda potrebnim. Tako su Cincari uspešno razvivši trgovinu bili u stanju da ulažu u razvoj umetnosti a pre svega prosvetiteljstva još u vreme Turaka.

Po želji knjaza Milana Obrenovića, nakon oslobođenja od Turaka u Niš se premešta administrativni centar Kneževine Srbije. U administrativnoj prestonici dolazi do nagle liberalizacije i oštre trgovačke konkurencije, naročito otvaranjem pruge Beograd- Niš. Tako niški Cincari otvaraju Prvu akcionarsku štedionicu koja će kasnije biti potpora Fabrici za predenje pamuka.

Dubok trag su Cincari ostavili i u razvoju niške kulture i zdravstva o čemu će biti reći u narednim redovima.

Glavna osovina oko koje je cincarski etnos, tokom svog raseljavanja u gradove Srbije, obezbezbeđivao sebi svakodnevni hleb, bila je trgovina – opet po uzoru na Grke . Cincari su često od malena bili upućivani na trgovinu obzirom da se nisu mogli baviti osnovnim načinom privređivanja (stočarstvo), a imali su, toliko neophodno i traženo, naročito za vreme Turaka, obrazovanje i pismenost. Vrlo brzo su se, u nepismenoj Srbiji, peli u trgovačke visine kao kakve i danas pamtimo jednog Mihaila – Mišu – Anastasijevića, Lazu Paču, ministra finansija u Kraljevini Srbiji a u Nišu porodice Čohaxić, Hristodulu i Delja.

Već smo pomenuli da sredinom sedamdesetih godina 18. veka Cincari polako, naseljavajući se, preuzimaju finansijsku vlast nad hrišćanskim življem. Tako 1757. g. Toma Konstantinović dobija zvanje konzula, bezrđan – većila, na niškom đumruku. Iz tog vremena Popović beleži da su Cincari rado i često jamčili jedan za drugog . Tako su 1732. godine Rista, Dimo, Atanacko Jovanović i Kosta Marko jamčili za jednog rođaka da će ovaj svoj dug Musta – baši isplatiti za tri godine. Cincari će se mnogo kvalitetnije organizovati krajem 18. veka kada počinje da zapljuskuje Niš drugi talas njihovih pridošlih zemaljaka sa, uglavnom, epirskog tla. Tako se, u ovom periodu, naseljavaju porodice koje će, nakon pola veka, predstavljati krem Niša: Paligorići, Pahani Čohaxići (za koje se zna da vode poreklo iz Serfice – Srbice) a, nešto kasnije, Lambrin, Harisijades i Hristodulo da bi, posle oslobođenja Niša od Turaka, doselili se Zisa i Panajot Delja, i drugi koji će proslaviti ime cincarske trgovine širom Evrope.

Panajot Delja je, u osmoj deceniji 19. veka, neprikosnoveno vladao trgovinom kožama na Balkanu, dakle u vreme kada Cincari drže celi Beograd i pola srpske kulture. Uz to, porodica Delja će tokom svoje dominacije uvek biti prisutna u svakodnevnom životu Niša.

Kao ilustraciju jake cincarske dominacije van Niša, u Srbiji, pogledaćemo stanje Miloševog Beograda u kome su, dugo vremena, bili neprikosnoveni gospodari beogradske caršije upravo Cincari: Ičko, Dana, Đerman, Georgijević, Toska, Haxi – Toma, Jovan Kumandi (koji je održavao žive trgovačko – političke veze sa Cincarima Niša), Guša „Veliki“, Duka Pešika, Hristodulo (misli se na Anastasa, rođenog brata Nikole Hristodulua). To su bili, po Popovićevoj tvrdnji, retko sposobni i čestiti ljudi koji su suvereno odlučivali u svojim poslovima .

Perjanica Cincara u Nišu, Nikola Hristodulo, počeo je kao pisar kod Haxi – Đoke Todorovića, srpskog trgovca i neobične ličnosti kojom će se, nadajmo se, posebno pozabaviti istraživči niških starina. Kada se njih dvojica orode (Nikola će oženiti Zoricu Todorović) počinje uspon imena Hristodulovih. Najpre će Nikola nastaviti da radi pod firmom Haxi – Đoke sve do smrti svoga tasta kada, dobro ispekavši zanat i ostvarivši poslovne veze, menja ime firme u „Komisiono – trgovačku radnju – komision Nikola Hristodulu i sinovi „.Te 1868. godine Panajot Delja, Zisa Delja, Janać Karakočić i Nikola Čoleka otvaraju filijalu kožarske radnje koju, za vreme Turaka, drže u Aleksincu . Ova radnja će 1886. godine, posle punih osamnaest godina sa sedištem u Aleksincu, sledeći zakone trgovine, biti premeštena u Solun. Evo kako ovj prelaz biva oglašen u tadašnjim novinama: „Našu kožarsku radnju, vođenu u varoši Aleksincu, pod firmom: Panajot J.Delja i drugovi, ukinuli smo. Radnje, pak, vođene do sada u Nišu i Negotinu produžavamo i u Solunu takovu novu otvaramo pod ovom firmom“.

I dok se Panajot Delja sprema za Solun, njegov brat Zisa Delja već uveliko povezuje Niš sa istočnom Srbijom i njenim trgovcima – naravno, isključivo po cincarskoj liniji. Tako saznajemo da su za Niš, posredstvom Zise Delje, postali zainteresovani braća Dinić i Stevan Najdanović iz Rgotine koji su, preko braće Delje, 1881. godine nudili brašno iz svog električnog mlina. Odmah po oslobođenju od Turaka, 1879. godine, ista radnja Panajota Delje i drugova oglašava cenjenim mušterijama prvoklasnu robu iz Austro – Ugarske i Turske a radnja Nikole Hristodulua sinovi nudi razne vrste gajtana i panajursko i prirodno sukno. Trgovačko – komisiona radnja Nikole Hristoduluo sinovi vodila je izuzetno živu trgovinu sa Pirotom, ne želeći da prekine poslovne veze koje su trajale još pod Turcima. Tako će se, na obostrano zadovoljstvo, javiti saradnja između ove radnje i Braće Stefanović kojima će trgovačko – komisiona radnja Nikola Hristodulu sinovi, samo u jednom navratu, isporučiti u Pirot 100 komada amerikan – platna težine 156 oka. Trgovinsko – komisiona radnja Nikole Hristodulua sinovi ubrzo će se zasititi ovakvim poslovima i, mada ih nikada neće do kraja ukinuti, pred naletom bankarstva i duha jednog novog vremena ući će sa delom svog kapitala u osnivanje Niške akcionarske štedionice (1884. godine) o čemu će kasnije biti više reči.

Ni porodica Čohadžić nije prestala sa svojim prvobitnim aktivnostima – zakupom zemlje, koji je naročito bio unosan za vreme Turaka. Već 1882. godine ova velika cincarska porodica ima imovinu u Velikom Vrtopu, koju su obrađivali seljaci, zatim nekoliko sela, jedno naselje sa pedeset do šezdeset kupljenih Cigana i celo Gradsko polje kraj Niša, čime se svrstavaju u red najvećih zemljoposednika koje Niš pamti. Za razliku od ostalih niških Cincara, koji, prevashodno, u svojim nastojanjima streme ka severu i Beogradu, Čohaxići se čvrsto drže juga, posle oslobođenja ,1879. godine otkupljujući turske posede. Pošto je Niš sa Zaplanjem već postao mali za njihovu interesnu sferu, Sotirać Čohaxić, trgovac, postaje gospodar sela Bunibroda kod Leskovca, čijih je osam domaćinstava, prema rešenju agrarne komisije, trebalo da mu plati 6240 groša čaršijskih.

Pa ipak, i pored izuzetno velikog finansijskog potencijala kojim su u Nišu raspolagali Cincari, usled velikog priliva konkurentskih firmi, javlja se potreba za još čvršćim povezivanjem. Više nije bilo dovoljno ni stanovanje u istoj mahali ili delu grada, pa ni rodbinska povezanost. Koristeći povoljnost što se, u godinama posle oslobođenja na severu Srbije otvaraju velike banke kao metod udruživanja, niški Cincari će osnovati 25.novembra 1884. godine Nišku akcionarsku štedionicu. Ovaj novčani zavod nije dobio svoje ime slučajno. U želji da iskoriste dobar glas tadašnjih okružnih štedionica, osnivači daju ovaj naziv, iako je ova bila akcionarska banka sa uplaćenim kapitalom preko prodaje vlastitih akcija. Predsednik upravnog odbora bio je Atila Okoličanji (inače farmaceut) a članovi su bili: Đoka S.Nešić, ugledni niški trgovac, A.Harmijadis, Dim.Nikolić, Ilija Miletić, Dimitrije J.Kocić, Karlo Materni, Nikola J.Jarendi, Stefan T.Hristodulo, A.Pečaković i Mihailo H.Nešić.

Posle četiri godine rada Niška akcionarska štedionica je, krajem 1888. godine, imala: glavnicu 250.000, uloge na štednju 120.899, menične zajmove 351.644, dobit za rezervni fond 1256, dobit za podelu akcionarima 21.500, a na svaku akciju po 4,30 dinara što iznosi 11% dividende isplaćene 1,8 u srebru a 2,8 u zlatu. Predsednik upravnog odbora je, ovoga puta, bio Đoka S.Nešić.
Već na skupštini akcionara 1894. godine, njih 55 je deponovalo 1265 akcija. Najviše su deponovali: Hajm Hazan 75 akcija sa 5 glasova, Dimitrije Jarendi i Panajot Delja sa po 50 akcija. Sa ovakvim kapitalom, akcionari okupljeni oko Niške akcionarske štedionice su, nakon deset godina njenog postojanja, bili izuzetno dobro obezbeđeni tako da u tom periodu počinje razmišljanje o ozbiljnijem ulaganju u nepokretnu imovinu. Već 1902. godine, Niška akcionarska štedionica, smeštena u sadašnjoj zgradi Simfonijskog orkestra, ima nepokretno imanje u vrednosti od 45.781 dinar.

Na ovom mestu treba naglasiti je rukovodstvo Niške akcionarske štedionice činilo kamen temeljac prve masonske lože u Nišu pod nazivom “Nemanja“ koja je osnovana 1892. godine . Đoka S. Nešić je bio njen prvi starešina dok se , kao članovi “ Nemanje “, pominju Karlo Materni , Stevan Sremac i Atila Okoličanji .

Neprestano trgujući sa rodnom grudom, Albanijom, Grčkom i Bugarskom, nekolicina uglednih niških trgovaca, inače članova upravnog odbora Å tedionice, će se ogrešiti o zakon Kraljevine Srbije i njene interese. Zabeležen je slučaj 1896. godine kada su niški trgovci, poslom boraveći u Solunu – a i radi obilaska rodbine, održavali poslovne veze sa Bugarskom i to u trenutcima izuzetno zaoštrenih sukoba između Srbije i Bugarske. Obzirom da će se takvo ponašanje ponoviti, generalni konzul Srbije u Solunu je 1906. godine osudio njihovo ponašanje ističući da „Braća Vasković, braća Stanković, Dimitrije Sakirali, Nikola Hristodulu i sinovi, Aristotel Harisijades – trgujući sa Solunom i preko Soluna – održavaju veze sa bugarskim komisionarima u Solunu, a zaobilaze srpske“ pa je tražio „da se oni zbog nepatriotskog držanja opomenu“.
Nije bilo razumevanja za čuveni cincarski nagon za dobrom zaradom koji, jednostavno, nije priznavao političke granice, baš kao što je bio slučaj sredinom 19. veka kada su niški Cincari trgovali i sa Srbijom i sa Peštom. Još manje je dotični konzul imao razumevanja za Nikolu Hristodulua smatrajući da njegovo čuveno, rodoljubljem dokazano prezime, na sebi ne sme imati mrlje.

Pronicljivo pretresajući mogućnosti za dalje ulaganje kapitala, akcionari Niške akcionarske štedionice ulažu veliki deo svog kapitala u novinu zvanu Predionica pamuka Niške akcionarske štedionice, prve predionice pamuka u Srbiji. To je bio izvanredno veliki zalogaj za skromnu štedionicu, tim pre što su za nešto slično ovome bile zainteresovane i firme iz inostranstva, uviđajući dobar poslovni potez . Već 1910. godine, na sednici Narodne skupštine Srbije „pročitan je referat Industrijske sekcije po molbi Niške akcionarske štedionice, koja moli da joj se izdejstvuje povlastica za predenje sirovog pamuka i tkanje raznih pamušnih tkanina i platna“. Na istoj sednici je odlučeno da se zahtevu treba delimično udovoljiti „a traženo zemljište se može ustupiti besplatno samo ako ga bude bilo“ . Tako je Predionica pamuka počela da radi, kao prva u Srbiji, pod rukovodstvom A.Abenšoama, inače člana upravnog odbora Å tedionice, koji je postavljen za nadzornika Fabrike.

Predionica će raditi relativno dobro, uglavnom ulažući „u građevinske objekte i mašine tako da je njihova vrednost, samo 1913. godine, povećana za 6.165 dinara“ a pred početak Prvog svetskog rata Predionica je zapošljavala preko 100 radnika, imala je 6000 vretena i proizvodila je godišnje oko 50.000 paketa engleskog pamuka od po 10 funti. Ali već po završetku Prvog Svetskog rata, Predionica nije više mogla da radi usled trajnog onesposobljavanja čak 75% njenih kapaciteta, za razliku od niških konkurentskih firmi koje su prošle sa mnogo manjim oštećenjima.

Niški ugledni trgovci cincarskog porekla uzeli su aktivno učešće u dobrotvornim akcijama. Najčešće se javljaju kao donatori Nedeljno – praznične trgovačke škole kao što je bio slučaj 8. januara 1932. Tada su u kasu ove škole dali svoje priloge sledeći Cincari : firma Panajot Delja i drugovi 250 dinara, Petar V. Niku, trgovac, 100 din., Sotir Čohadžić ,60 din. i Kosta Dada 10 dinara. Niška Trgovačka Omladina, koja je organizovala zabave ovoga tipa, iznenada je 1936. došla do velike donacije: 13. januara je umro jedan od osnivača Å kole Manojlo P. Delja koji je „za života svoga imao živo interesovanje za rad i napredak Niške Trgovačke Omladine…kojoj je od prvog dana njenog postanka namenjena uloga da budi i razvija profesionalnu svest kod privrednika i osposobljava podmladak za bolji život“ . Zbog toga, da bi ljubav pokojnika prema Trgovačkoj omladini ovekovečili „porodica pok. Delje, poput primera velikih dobrotvora Niške Trgovačke Omladine, upisala je pokojnog manojla sa ulogom od 10.000 din. za Velikog dobrotvora fonda Niške Trgovačke Omladine“ .

Za Nišku trgovačku školu vezano je ime Sokrata Harisijadesa koji je, sve do svoje prerane smrti 1924. godine, u njoj predavao političku ekonomiju. Prava i trgovačku školu završio je u Parizu, finansijske nauke u Berlinu. Jedan je od osnivača Niške Akcionarske štedionice, i francuskog i engleskog kluba. Zadnji posao koji je firma Harisijades imala za njegovog života bila je prodaja “ špiritusa rafiniranog i denaturisanog, proizvodnja Prve bosanske fabrike špirita iz Brčka … prodaja na veliko i na malo“. Nedugo zatim, firma porodice Harisijades će oglasiti početak prodaje pravog solunskog ratluka, ponovo „na angro i detalj“ . Najveći poslovni potez ove firme bio je osnivanje Niškog industrijskog pivarskog društva NIÅ AVAC i prodaja njegovih akcija. U ovom poslu se, pored Harisijadesovih, srećemo sa još jednim poznatim imenom niške trgovine – Todorom S. Paligorićem. Poznate niške Cincarske trgovačke porodice Čohaxić, Pahani i Hristodulo počinju da gube svoj raniji isključivo trgovački glas aktivnije se uključujući u politički život Srbije. U političkom životu Niša sve je aktivniji Mihajlo T. Paligorić, izdanak trgovačke porodice koja je građanstvu Niša svojevremeno nudila „brašna ustojanog za sva moguća testa; konjaka grčkog i francuskog ; sira trapista iz mlekarske zadruge V. Å iljegovačke; razne bonbone, čokolade; kalodont „Ljubičica“, pomada, razni sapuni za lice, ruke i pranje rublja“ . Ista kolonijalno balkanska radnja Spire Paligorića i sinova godinu dana kasnije oglašava prodaju velikog izbora sira i riba .

Inicijativom Niškog Trgovačkog Udruženja, investicioni zajam od 7 % upisuju brojni trgovci a među njima , od Cincara, Kosta Dada 2000 dinara i Dimitrije Čakaridis 1000 dinara. Vremenom, finansijska snaga niških Cincara slabi usled jačanja uticaja trgovaca Srba. Prednost koju su Cincari imali u kulturnom i finansijskom pogledu biće do Drugog Svetskog rata skoro poništena i svedena na zaborav. Niški Cincari će deliti sudbinu svojih sunarodnika u decenijama koje slede, sve češće izloženi procesu posrbljivanja.