ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Kolumne - Dejan Stojiljković | Tajne nakostrešenog zmaja
Dejan Stojiljković | Tajne nakostrešenog zmaja

Dejan Stojiljković | Tajne nakostrešenog zmaja

zmajMožda vila Naisa i danas živi skrivena u talasima Nišave, možda su lagumi ispod centra mesto gde je Konstantin sakrio svoju najveću tajnu… Čuo sam priče o templarskoj biblioteci negde na Čairu i o tome kako je Stefan Nemanja na Panteleju 1189. godine poklonio Fridrihu Barbarosi Longinovo koplje.

Negde u prolazu, možda u mermernim aulama zgrade Banovine ili u autobusu među dremljivim putnicima, ili u nekoj od niških kafana gde je nekada davno Kalča delio duvan, rakiju i priče sa profesorom Sremcem, čuo sam kako neko Niš naziva gradom tajni.

Zamislio sam se nad tom čudnom definicijom mesta u kome sam rođen, malo zato što su mi neke njegove tajne odavno poznate, a malo zato što ima mnogo više onih čiju suštinu nikada neću dokučiti.

U davna vremena, između dva ratna pohoda, u kratkom periodu kada boginja Morigen spusti svoj crni steg, Kelti su to mesto gde se seku putevi i ukrštaju ruže vetrova nazvali “Navissos”. Za Rimljane je bio “Naissus”, za Vizantince “Nysos” a Sloveni su mu dali ime Niš, navodno, po plemiću Niši koji je od kamena sa obližnje Humske čuke na mutnoj reci podigao tvrđavu.

Ipak, najromantičnija legenda vezana je za vilu Naisu, posestrimu Lazarevog vojvode Ivana Kosančića. Stare priče kažu da ona i danas živi u skrivenim rukavcima reke krijući se od ljudi koji su tu istu reku zatrovali, tuguje za izgubljenim bratom i svetom koji je nekad bio njen. Zato neki Niš i nazivaju vilin-gradom, izgubljenom prestonicom Naisinog carstva koja će jednom biti vraćena njoj i njenom narodu.

Niš je oduvek bio raskršće na kome su se sudarali istorija i mit. Baš kao u jednom Tolkinovom eseju, oni su se stopili jedno u drugo, poput dve legure iz kojih vešt kovač zna da iskuje dobar mač. Zato i danas niko ne zna da razluči maštu od istorije i legendu od istine. A to su upravo one legure iz kojih vešti pisci znaju da iskuju dobru priču.

Jedna od tih legendi govori o Konstantinu Velikom, rođenom Nišliji i njegovoj neutaživoj želji da postane vladar sveta. Bog kome se klanjao i darivao mu svoje molitve (i pokoju krvnu žrtvu), isprva Veliko Sunce a o koncu Hrist, ispunio mu je tu želju i Nišlije danas poznaju velikog rimskog imperatora kao svog patrona. Ali, ako malo zagrebete po patini koja prekriva crkveno predanje i životopis napisan od strane Evsevija Cezarejskog, videćete sliku jednog drugog Konstantina. Tajne koje su ga okružavale i koje su ga pratile sve do smrti uklesane su u same temelje antičkog Naisa. Onaj ko bude znao put do Carske palate i kroz lavirinte Medijane i njenog podzemlja možda će shvatiti zašto je Konstantin naredio da mu se ubiju sin i bivša supruga. Možda će dokučiti zašto je progonio jeretike i razapinjao filozofe i matematičare na krst i zašto je, uprkos svemu što je učinio za hrišćanstvo (i ono za njega), maltene do samog kraja ostao paganin. Posvećen Apolonu i Jupiteru, raspet između želja i dužnosti, Konstantin je dao svoj poslednji dah Hristu, zbog koga je jednom pocepao svoju carsku odoru, ali je o koncu ostao odan jedino sebi i sopstvenoj ambiciji zbog koje je u životu znao da iskrvari, ubije i preklinje.

Ta priča o mraku koji je kao nemi saputnik pratio u stopu velikog vojskovođu, pruža se dalje i seže kroz vekove, do jednog drugog čoveka koji je želeo da vlada svetom. U jednom pismu, Murat I će Niš opasan bedemima nazvati “Nakostrešenim zmajem” i dodati zagonetnu alegoriju, tako tipičnu za osmanlijske vladare tog vremena: “Demon mrmlja u srcu grešnika”. Niš je te davne 1386. pao posle duge opsade i oštrica kojom su Osmanlije htele da zaseku u srce Lazarevog carstva otupela je. Put je Murata dalje odveo do Pločnika gde će biti potučen do nogu. Legenda kaže da se srpski plemić koji je branio nišku tvrđavu spasao bekstvom kroz podzemne hodnike i da sa svojom svitom nije imao hrabrosti da ode u Kruševac pred strahom od kazne surovog Lazara već da je pobegao u Crnu Goru. Jedna druga legenda kaže da je upravo on bio začetnik znamenite porodice Crnojevića. Niš je te sudbonosne godine pao pod naletom osmanlijskih strela i pod ognjem i sabljama Muratovih jurišnika. Ko zna šta je osećao bezimeni velmoža gledajući sa nekog obližnjeg brda na grad koji gori. Da li mu je tada niška tvrđava ličila na zmaja koji oboren leži u dolini dok se crni stubovi viju iz njegovog srca a zeleni i modri alaj-barjaci kruže oko njega kao čopor pobesnelih pasa?

Nekoliko vekova kasnije, jedan baron u službi austrijskog cara oteće Niš od Turaka i za kratko vreme sagraditi splet lavirinata čiji će rukavci sezati daleko od grada i ispod samog rečnog korita. Niko nije saznao šta je bio cilj ovog velikog poduhvata, a sam baron koji je gradio i lagume po Beogradu i Petrovaradinu i čija vernost je bila poklonjena sekti Katara koji su znali veštinu pretvaranja običnog metala u zlato, odneće tajnu u grob. Njegovu sudbinu zapečatiće upravo gubitak Vilinog grada koga Osmanlije vrlo brzo ponovo osvajaju i čija će vojska upravo te iste podzemne hodnike iskoristiti da izađe na desno krilo Sinđelićevog šanca na Čegru. U svedočanstvima iz tog vremena zabeleženo je da su se janičari pojavili kao da su “iz zemlje iznikli”. Ulaz u te lagume i danas postoji i može se videti na Viniku, brdu severozapadno od grada gde su nekada davno patricijske vile mirisale na vino, levandu i prepečeni hleb.

U godinama koje su došle, neki ljudi, zaneti lažnom predstavom o sopstvenoj moći, pokušavali su da ukrote grad i njegove tajne.

Prvo su za vakta Aleksandra Karađorđevića organizovane dve ekspedicije u niško podzemlje, zatim su Nemci tokom Drugog svetskog rata zapečatili tvrđavu i u njoj izvodili iskopavanja i istraživanja. Onda su je nove vlasti odmah po “oslobođenju” proglasile vojnim objektom i ona je bila nepristupačna sve do sredine pedesetih. Niko ne zna zašto je Brozova vlast gajila tako specifičan odnos prema ovom istorijskom spomeniku ali ako oslušnete dobro, čućete nečije usne kako tiho šapuću priču o velikoj eksploziji koja se desila otprilike u to vreme. Krater koji je nastao nakon nje “popunjen” je tako što je na istom mestu sagrađena Letnja pozornica na kojoj se danas održava praznik u znak magije filma. Sve ostalo je obavijeno velom ćutanja i ako se malo glasnije raspitujete o tim stvarima, možete, baš kao jedan moj prijatelj, dobiti diskretno upozorenje da gledate svoja posla jer, kao što svaka brava ima ključ, tako i svaka tajna ima svoje čuvare.

Možda Naisa, kraljica rečnih duhova, i danas živi skrivena u talasima mutne Nišave, možda su podzemlje i lagumi ispod centra mesto gde je Konstantin sakrio svoju najveću tajnu… Čuo sam priče o templarskoj biblioteci negde na Čairu, o savezničkoj bombi koja je pala na oltar Saborne crkve i nije eksplodirala i o tome kako je Stefan Nemanja na Panteleju 1189. godine poklonio Fridrihu Barbarosi Longinovo koplje… Ostaće nepoznato da li je veliki župan učeći nemačkog silnika da koristi viljušku i nož možda sa njim prozborio i koju reč o Svrsi i Smislu, o pet rana Isusovih i oštrici koja je probila Njegove grudi, o tome zašto su se sastali baš tu, na Raskršću, i reci u Maloj Aziji koju veliki Barbarosa neće uspeti da pređe.

Pomen imena mog grada asocira na mnoge tajne, ali najupečatljivije tumačenje istog dao je moj kolega pisac i novinar Velja Petković. On mi je svojevremeno rekao da je Niš, u stvari – “skraćenica za ništa”.

I kako vreme prolazi, sve više verujem u ovu njegovu definiciju, jer svet jeste nastao ex nihilo, iz ništavila, ni iz čega, i ljudska glad za odgonetanjem nedokučivog, fascinacija misterijama i značenjem drevnih arkana jeste jedan te isti put iz nepoznatog u nepoznato. Možda je Niš upravo takva raskrsnica na kojoj se naše ambicije susreću sa našom nesavršenošću, i možda će upravo zbog toga tajne ostati tajne, a ljudi bespomoćni pred njihovom suštinom.

Dejan Stojiljković

Ostavi komentar