DEJAN STOJILJKOVIĆ – Dexa Pantelejski

Ko se krije iza popularnog pseudonima još popularnijeg pisca i individualnog proizvođača rakije – Dexe Pantelejskog? Ekipa Knjizevnost.org je u potrazi za odgovorom na ovo pitanje razgovarala s ovim mladim, ali uspješnim književnikom.

-Kad sam čitao tvoju Levu stranu druma, te izvrsnu priču iz antologije erotske fantastike „Ugriz strasti“ – konstantno mi se kroz glavu provlačio neki blues. Koliko ti je muzika bitna?
Muzika je jedan od mojih glavnih pokretača. To nije ništa čudno, što muzika pozitivno utiče na pisce, daje im ideje, gura ih napred, nudi im utočište… Bukovski je voleo noću da sluša radio stanice sa klasičnom muzikom dok piše, neki naši pisci srednje generacije gotovo cele opuse duguju pojedinim muzičarima, recimo, Ćira Magični je napisao celu jednu knjigu posvećenu Čaku Beriju, njegova zbirka „Solidno srce“ je inspirisana muzikom Mavina Geja, jedan od glavnih lajtmotiva romana „Više od nule“ Zvonka Karanovića je Igi Pop, moj drug Saša Stojanović Čarli ima knjigu „Manchester City Blues“, svojevrsni omaž Džonu Mejolu… Uopšte uzev, mnogi pisci su propali rokenrol muzičari. Neko je probao da svira gitaru ili peva pa nije išlo, a nekog je jednostavno sve to mrzelo, mene recimo… To mi naravno nije smetalo da fascinaciju muzikom omiljenih bendova ugrađujem u svoju prozu. Sve je to rezultat jednog dobrog saundtreka, zato su obe moje knjige dobile ime po pesmama ili albumima, prva – „Leva strana druma“ po jednoj staroj stvari Toma Vejtsa, druga po antologijskom albumu „Low Life“ moje omiljene grupe New Order.

-Koji su bitni muzičari u tvom životu? Pretpostavljam – fenomenalni Tom Waits?…
Ne, on nije. Vejts mi je bitniji kao pesnik i kao kultna figura. Njegova pojava i harizma su fascinantne, a uz to je genijalni pesnik. Postoji sjajna knjiga njegovih prevoda koju je uradio moj prijatelj Aleksandar Blagojević a zove se „Sabljasti Trombon“, to nisu obični prevodi već prepevi u kojima je sadržan sav onaj „Vejtsovski splin“ i ludilo… Kada to čitaš, vidiš da je Vejts zaista jedan opaki lik i da prava poezija, ali PRAVA poezija mora da dolazi iz muda i iz životnog iskustva. Zato su mi smešni ovi naši što pevaju o prolećnim lahorima ili taštini praznine… Da se vratim na bitne muzičare. Moju mladost su obeležila dva, u svakom pogledu, monumentalna tipa, a to su Majk Oldfild i Žan Mišel Žar. Obojica su totalni ludaci u svakom pogledu i njihov opus je danas nešto što se uči u školi kao nekakva moderna klasika. Deci, naravno, niko neće pričati o tome kako je Oldfild lečio alkoholizam tako što je uzimao LSD ili kako je Žar na omot jednog svog albuma stavio mindžu svoje tadašnje ribe Izabele Ađani, ali nema veze… Činjenica da su uspeli da budu tolike budale a da istovremeno prave tako uticajnu i kvalitetnu muziku govori sasvim dovoljno, zar ne? I to odlično govori o toj bipolarnosti kod umetnika, istovremeno mogu da budu i svinje i genijalci.

Omiljena grupa mi je New Order iz Mančestera. Ne samo po mom mišljenju, oni su jedan od najuticajnijih bendova ikad. Njihova stvar „Blue Monday“ je, u stvari, prvi „beli disko“, i na njenoj strukturi počiva maltene čitava današnja muzika koju možeš da čuješ na radiju ili MTV-u. Oni su podjednako uticali na Moby-a, Killerse, Coldplay, Nirvanu (čuvena bas linija iz „Smells Like Teen Spirit“ je bukvalno maznuta iz pesme „Ceremony“) se jedne i tipove koji prave komercijalne ljige za Madonu i Kajli Minog s druge strane.

Odmah iza njih idu Depeche Mode, koji su opet, jedan epski bend, njihove pesme imaju tu megalomansku strukturu tako da mogu da se pevaju na stadionima a opet uspevaju da budu neverovatno intimne, kao da ih Dejv Gahan peva baš tebi.

Od domaćih muzičara izdvajam pre svih EKV, tu nema šta mnogo da se priča, oni su bili najbolji bend ne samo bivše Jugoslavije nego ovog dela Evrope. Oni koji pričaju kako su precenjeni ili da su bili narkomanski bend, treba samo da izvuku glavu iz dupeta i batale „Divlje jagode“ i „Alogiju“.

Naravno, pošto nisam blazirani intelektualni snob koji voli da priča kako ima „asfalt u venama“ i da zna napamet sve Fazbinderove filmove, uvek volim da istaknem kako mi je omiljeni pevač Predrag Živković Tozovac. On je za mene legenda koja hoda i taj njegov fazon seoskog šmekera koji voli da potegne (ali i da nategne) je nešto unikatno i neodoljivo. Njemu bi pridodao Tomu Zdravkovića, Mikija Ilića i Predraga Gojkovića Cuneta.

-Kad si zavolio strip? Na koji način se baviš njime?
Strip sam zavoleo rano. Pomoću stripova sam naučio da čitam, još pre nego što sam krenuo u školu. Postojala je neka vrsta veoma jaka vrsta strip-kulture u bivšoj SFRJ, naime, svi dečaci su čitali stripove, to je bilo nešto kao manifestacija muškosti. Prelomna stvar za mene lično desila se 1987. godine, kada je izašao prvi broj Dilana Doga. Tada sam i rešio da se bavim crtanjem stripova, ali slabo mi je išlo jer sam bio lenj a okolina nije odobravala moje zanimanje za tu vrstu „šund literature“ kako ju je zvao moj matori… njemu je logičnije bilo da naučim da popravljam televizore. Tako sam sve batalio, prestao da crtam, čak sam pogubio i veći deo svoje kolekcije stripova. Prošlo je dosta vremena, skoro deset godina, dok nisam ponovo ušao u celu tu priču, ali kroz pisanje za i o stripu. Uz sve to, Marko Stojanović i ja smo zahvaljujući nekim dobrim ljudima iz „Pressinga“ pokrenuli specijalizovanu reviju „Strip Pressing“ koja je vremenom izrasla u veoma bitan časopis. Napisao sam stotinak tekstova o stripu za ovih 7-8 godina. Prvo sam pisao za „Strip Vesti“. Ali uredniku (ako se „urednikom“ može nazvati neko ko dobije tekstove mejlom pa ih složi ko cepanice) tog sada već zastarelog i sve manje bitnog medija nije odgovarao moj stil. Osim toga, čovek je imao neku čudnu ideju da svi treba da se upregnu da rade, pišu i stvaraju – a da on pokupi zasluge za sve to. Čak je i adresa sajta sadržala reč „comics“ i inicijale njegovog imena i prezimena (?!?). Onda je krenuo sa radom UPPS (www.upps.org.rs) gde imam kolumnu koja se zove „Kiselo i slatko“, tu sam mogao da pišem bez opterećenja, kasnije je sve to i štampano po časopisima: „Think Tank“, „Gradina“, „Urban Bug“, „Pressing“… Uprkos svemu, ne volim da me smatraju strip teoretičarem ili nekakvim kritičarem, više volim da sebe vidim kao zaljubljenika u strip. Ovih dana upravo izlazi iz štampe strip koji sam uradio sa par prijatelja. U pitanju je prva Južnomoravska grafička novela, parodija superherojskog stripa i zove se „Ekstra Gedža – Tatko na superheroji“, više o tome možete čitati na adresi www.ekstragedza.tk

-Misliš li da je strip kultura kod nas podcijenjena?
Zavisi šta podrazumevaš pod „strip kulturom“. Ako malo bolje pogledaš, ta potcenjena kultura je svugde. Onomad sam video neki državni prospekt preko koga se građanima određeni propisi i regulative objašnjavaju putem stripa. Strip je stariji od književnosti ili filma i više je on uticao na njih nego te umetnosti na njega. Ako pogledaš crteže u pećinama ili reljefe u egipatskim piramidama videćeš da je to neka vrsta pra-stripa. Ovde vlada predrasuda da je strip neka vrsta lake literature za ponavljače a to je zbog uvreženog mišljenja da je strip samo ono što se štancalo u bivšoj SFRJ i prodavalo na kioscima – Bonelijevi fumeti u izdanju „Dnevnika“: Zagor, Blek, Komandant Mark… Ljudima treba objasniti da je recimo jedan strip (Špigelmanov „Maus“) dobio Pulicerovu nagradu, ili ih uputiti na izjavu Umberta Eka o tome kako može samo dve stvari na svetu čitati ceo dan a da se ne dosađuje – Bibliju i Dilana Doga. O grafičkim novelama da ne pričam… Jedan Norman Majler smatra Gejmenovog „Sendmena“ ultimativnim remek-delom. U suštini, strip potcenjuju oni koji o njemu znaju vrlo malo ili ništa.

-Reci nam nešto više o časopisu koji uređuješ.
„Pressing“ je časopis koji postoji skoro 18 godina, prvi broj izašao je juna 1991. godine. u prvoj redakciji su bili, između ostalih, i sada već poznati režiser Kokan Mladenović, književnik i dobitnik NIN-ove nagrade Zoran Ćirić, sadašnji urednik „Gradine“ Zoran Pešić Sigma, a glodur je bila današnja urednica TV5 Aneta Radivojević. Bio je to magazin alternativne koncepcije namenjen urbanoj populaciji koja misli i suprotstavljena je tadašnjem režimu. Zbog toga je list često bio na udaru, ali je preživeo uprkos svemu i izrastao u jedno od najbitnijih glasila te vrste južno od Beograda. Ja sam u njega došao, nekako simbolički, posle 5. oktobra 2000. Pošto nisam hteo da ponavljam stvari koje su bile moguće samo sa određenom grupom ljudi koja je tad već bila otišla svojim putem, a i društvena situacija se promenila, rešio sam da fokus pomerim sa društevno-političkih tema na kulturu. Tako je Pressing dobio novu koncepciju kao i svoja specijalna izdanja: već pomenuti „Strip Pressing“, magazin za devetu umetnost, zatim „Movie“ filmski specijal, onda „Trash“ književni almanah i na kraju – „Trash Festival“ koji je ove godine održan po treći put. Imamo i sajt na adresi www.pressing-online.com pa ko želi da baci pogled na to o čemu pišemo, neka izvoli…

-Može li se od književnosti živjeti?
Diskutabilno pitanje. Verujem da je to ono što zanima svakog mladog talenta koji ulazi u tu priču oko književnosti i kladim se da je svako od njih bar jednom maštao o tome da živi od onoga što napiše, tj. da dobija neke opako velike pare za svoje priče ili pesme. U principu, može se zaraditi kinta od pisanja, ali zavisi šta pišeš. Ljiljana Habjanović – Đurović i Momo Kapor sigurno mogu da žive od prodaje svojih knjiga, ali – ne lezi vraže, mnogi tvrde da to što oni pišu nije književnost. Opet, pisci poput Uelbeka ili Peljevina bi ovde umrli od gladi.

Treba razbiti određene stereotipe.

S jedne strane – imamo tu industrijsku književnost koja se prodaje u ogromnim tiražima i svi trube kako to ne valja, kako je to šund a, da stvar bude smešnija, gospoda i gospoje koje pišu te bestselere bi donirali jetru ili bubreg da ih prihvati tzv. „književni establišment“ tj. da ih „prizna“ kritika i teorija. S druge strane – ovi takozvani književnici od kova, „umetnici“, jelte, dali bi da ih neko naguzi samo da im se njihove smaračke i nerazumljive pesme/priče/romani prodaju u tiražu od koje hiljade. Ovi prvi imaju tiraže i pare, ali su nesrećni i neostvareni jer ih ignoriše tzv. „stručna“ publika – ovi drugi imaju nagrade i mesta u antologijama, ali su nesrećni i neostvareni jer niko ne želi da kupuje i čita njihove knjige. Ovi prvi se teše time što mogu da žive od tiraža – ovi drugi se teše time što će njihovo ime i kroz 50 godina biti u nekoj antologiji i što će se o njima predavati na fakultetima. Ovi prvi ne žive od književnosti jer to što pišu nije književnost – ovi drugi ne žive od književnosti jer to što pišu ne zanima nikog sem porodice, prijatelja i šačice kritičara, pa samim tim nemaju prebijene banke od toga.

U principu – i jedno i drugo je sranje.

Pravu stvar uradiće oni pisci koji pomire ove dve krajnosti, koji budu mogli da pišu čisto i razumljivo da može da ih skapira široka publika ali i sofisticirao i sa odgovornošću, da tzv. kritika ne briše patos sa njima. E, ti ljudi će moći da se usprave i kažu: „Ja živim od književnosti“.

-Pitanje je otrcano do jajca, ali odgovor često može biti jako zanimljiv kako pišeš? Ima li pravila? Rutine?
Pravila moraju da postoje i ona su deo onoga što se naziva „spisateljski zanat.“ Ogroman je broj pisaca koji taj zanat jednostavno ne poznaju nego pišu po nekoj inerciji, ili kao tinejdžerke spomenar – kad im dođe „inspiracija“. Onomad mi jedan kolega reče kako će sad za Novu godinu uzeti nešto malo od odmora, pa će to da spoji sa praznicima i da za to vreme napiše novi roman. Jedna „ugledna“ niška spisateljica se hvali kako je svoju poslednju knjigu napisala za tri nedelje. Ti ljudi su amateri. Tako da je i njihov pristup pisanju amaterski. U čemu nema ničeg lošeg, sve dok oni ne počnu da se tripuju da su nekakvi profesionalci i od vas zahtevaju da ih tretirate kao takve.

Ne znam kako stoje stvari sa pesmama, ali pisanje dobre proze zahteva planiranje, pripremu, istraživanje, pe tek onda rad na rukopisu. A kad ga završiš, onda ide revizija, uredničko čitanje… Druga ruka, treća, četvrta… Pisci često vole da mistifikuju taj proces pisanja, pa otud i priče o „inspiraciji“, onda su tu nekakvi rituali i slične gluposti… U stvari, zanat pisanja je jednostavan kao i svaki drugi. Kod mene to ide ovako:

Prvo dobijem ideju, onda se ta ideja malo krčka u glavi pre nego što je bacim na papir. Onda to na papiru izgleda kao neki grubi kostur na osnovu kojeg odlučujem šta će to biti: pripovetka, noveleta, novela ili (najređe, naravno) roman. Sad, meni u suštini najviše leži noveleta. Ali to je kod nas već skoro zaboravljena forma. To nije ni novela ni kratki roman, već nešto između. Zatim, kad odlučim šta da pišem – kreće priprema. Šta pod tim podrazumevam? Pa, recimo, ako, kao sada, pišem pripovetku koja se bavi poslednjim danima Kralja Petra Drugog pred bežaniju iz zemlje, onda moram da znam nešto o tom periodu, o manastiru Ostrogu gde je konačio, o istorijskoj pozadini, o podacima iz ličnog života i tako… A pošto u toj priči ima i mistike vezane za anđele, onda mora da se latim stručne literature, za početak – Dionizija Aeropagita i sličnih… e, kad sve to sažvaćeš, shvatiš da ti treba nekih 10% da upotrebiš u priči. Mnogi se zbog toga i ne upuštaju u ovakve pripreme za pisanje.

Onda sedneš i kreneš sa pisanjem i najčešće priča ispadne dobra ako ima a) dobru strukturu b) ako uspeš da slediš do kraja početnu ideju, što uopšte nije lako. Posle je najbolje da završenu priču ostaviš da malo „odleži“. Recimo mesec ili dva. Pa da je opet pročitaš i središ a onda daš „čitačima“. Čitači su ljudi koji imaju dobro oko i uho i znaju da daju konstruktivne savete. Recimo, moj kolega pisac Zvonko Karanović je fenomenalan čitač, moja supruga takođe. E, onda uzmeš njihove sugestije pa vidiš šta tu ima, nešto prihvatiš, nešto ne. U principu, uvek ima dosta toga za ispraviti. Ma koliko puta pročitao sopstveni rukopis nešto će da ti promakne, a dešava se, često, da je to neka kolosalna glupost ili neka debela faktografska greška ili nešto totalno nelogično, debilno ili patetično što si napisao, i da nije bilo drugih da to pročitaju i kažu gde si zabrljao, to bi otišlo u štampu.

Ovo ne izvodite kod svoje kuće ako vam nije prekopotrebno.

To je samo fora „kako Dejan Stojiljković piše prozu“, a ta fora i taj način nisu jedini i najispravniji. Većina pisaca, čak i onih poznatih, ne piše ovako, možda im zato knjige izgledaju tako kako izgledaju. A možda sam ja samo jedna umišljena budala i zamajotina, nikad se ne zna… Srećom, sa piscima koji su moji uzori (King, Gejmen, Andrić, Eko, Pekić…) je upravo takav slučaj kada je rad na rukopisu u pitanju. Takođe, nikad ne pišem linearno nego sa preskakanjem. Za svoje najbolje priče sam prvo napisao kraj.

Ne treba od pisanja praviti nekakvu božansku veštinu. Nema ničeg posebnog u činjenici da je neko pisac, pesnik ili esejista. Pisci vole da misle kako je to što rade i znaju nešto mnogo važno, ali oni su kao pekari – postoje oni koji prave dobar i oni koja prave loš hleb… Isto važi za piskarala – postoje oni koji znaju da pišu i oni koji nemaju pojma. E, sad kad bi neko streljao sve pekare uvalio bi ovaj svet u gadan sos… Sa piscima bi stvar bila malo drugačija.

-Crvena Zvezda, OFK Niš, Arsenal i Seltik… Šta veže te klubove ili navijaš onako – nasumično?
Iskreno govoreći, prvi put čujem da može da se navija nasumično. Navijanje nije neka neozbiljna, površna stvar, kako to mnogi vole da misle. Ono ima svoje poreklo, genezu, identitet, svrhu… navijanjem za određeni klub, na neki način definišeš sebe. Tako je moje navijanje za OFK Niš nešto logično, jer je to klub iz mog kraja u Nišu – Panteleja. Moj rođeni ujak ih je trenirao u jednom trenutku a za klub su igrali i neki moji ortaci. Najbolji period navijanja za taj klub bila je sredina devedesetih kada smo bili u trećoj ligi. U tih par godina sam sabrao toliko ludih anegdota da od toga može da se napravi obiman roman. Humoristički, dakako… Za Seltik navijam jer sam zaljubljenik u irsku kulturu, a Arsenal je moj klub od kad ih je počeo trenirati Arsen Venger. Nekako u poslednje vreme najviše pratim njihove utakmice i uživam u toj brzoj i atraktivnoj igri… Može da priča ko šta hoće, ali Arsenal igra najlepši fudbal na Ostrvu. U isto vreme, Arsenal je uvek bio nekako opičen tim koji je u svojim redovima imao likove koji oslikavaju onu suludu, manijačku stranu britanskog fudbala, Tonija Adamsa, recimo. Mnogi pisci navijaju za Arsenal, poznata je knjiga Nika Hornbija „Stadionska groznica“, ali ono što se malo zna jeste da je Toni Parsons veliki fan Arsenala od malena, to znam jer mi je ispričao lično celu genezu svog navijanja za ovaj klub u jednoj kafani u Nišu. Inače, kad smo već kod kafana, u Nišu postoji krčma po imenu „Skadarlija“ u kojoj radi konobar koga svi zovu Šiško. Taj lik je pljunuti Arsen Venger, liči na njega ko jaje jajetu.

-U tvojoj biografiji ima crtica – upisao Pravni fakultet, ali ga na sreću nisi završio. Zašto ga ne završi?
Imao sam pametnija posla. Fakultetske diplome u nas nemaju blage veze sa obrazovanjem. Naše visoko školstvo je fabrika za mediokritete i samozvance u kojoj caruju nepotizam, korupcija i kretenluk. Zato nije čudno što te na Pravnom fakultetu u Nišu uče svemu – sem da budeš pošten čovek.

-Šta te čini sretnim?
Druženje sa mojoj dvogodišnjom kćerkom Tarom.

-Koje su ti najveće strasti u životu? Imaš li hobije?
Meni je sam život jedna velika strast. Rođeni sam hedonista. Volim žene, dobru hranu, kvalitetno piće, putovanja, dobru zajebanciju… Ipak bih tu kao nešto specifično izdvojio dve stvari. Prva je fudbal. I danas se radujem kao malo dete kad gledam neku dobru tekmu. Druga je strip. Pasionirano skupljam stripove o Dilanu Dogu i to mi pričinjava neku detinju radost, a pored njega imam solidnu kolekciju ostalih stripova među kojima ima i nekih rariteta.

-Opiši nam jedan svoj prosječan dan?
Nisam ranoranilac. A nikad i ne ležem pre ponoći. Obično ustajem između 10 i 11 i to je jedna dobra stvar za suzbijanje stresa. Ja, naime volim da spavam. Moja žena kaže da nisam normalan. Ali stvarno, ako sam neispavan, mogu da ubijem čoveka. Onda pijem kafu, imam jednu šolju sa logoom Supermena koja zahvata 2 deci, to su ti četiri one male, prosečne kafe. Dakle, popijem tu mamutsku kafu, lagano, dok gledam poštu i vesti na internetu. Onda se igram sa svojom kćerkom. Tako mi počinje dan idealno… napunim se pozitivnom energijom. Onda odlazim do redakcije, tamo nikad nisam pre 12. Završavam šta ima da se završi od poslova, bilo da je čitanje tekstova, priprema za štampu, organizovanje nekog događaja, telefoniranje i emajliranje sa saradnicima i slično. Pošto sam urednik i u SKC-u čije prostorije su na istom spratu gde i redakcija Pressinga, volim da po završetku radnog vremena popijem uobičajenu „rakiju“ sa kolegama. „Rakija“ (sa naglaskom na „i“) je neka vrsta rituala i uglavnom podrazumeva uzo ili mastiku, ponekad i neku travaricu ili domaću, gde se opuštamo i vodimo neobavezne razgovore. Onda idem da završavam stvari po gradu, tu se srećem sa ortacima, uglavnom po kafanama, pije se pivo, špricer, u zavisnosti od situacije može da se i pregrize nešto. Niš, za razliku od Beograda i Novog Sada ima puno kafana i restorana a najbolji se nalaze u užem centru. Imamo par kafana gde se sastajemo, i tu uglavnom dolazi i dosta tzv. „književnog“ sveta. Od pisaca se družim sa Zoranom Ćirićem, Bojanom Ilićem Bokerinijem, Zoranom Pešićem Sigmom (urednikom „Gradine“), Nebojšom Ozimićem, Željkom Mitićem Zerkmanom… Svi su i kafanski i gradski likovi tako da su ta druženja uvek sadržajna i ispunjena kvalitetnim razgovorima. Ostatak ekipe čine strip crtači, slikari, vebmasteri, muzičari, majstori, večiti studenti, ljudi različitog profila… Obavezno odvajam vreme da se viđam sa mojom ekipom sa Panteleja. Kući se vraćam u zavisnosti od obaveza a ponekad i zakasam uz čašicu razgovora, srećom, imam tolerantnog bračnog druga. Ipak, volim da budem tu da bih se družio sa kćerkom, kad je uspavamo, ja i supruga obično gledamo neki film ili seriju. Oboje smo veliki filmofili tako da ništa ne propuštamo, bilo da su holivudski blokbasteri ili nezavisna produkcija. Ona obično leže pre mene, tako da ja ostajem uz kompjuter, tada ili pišem ili se majem po internetu. Postoji jedno veliko zlo koje se zove „postovanje po forumima“ i konačno sam skapirao koliko mi vremena oduzima tako da gledam da ga maksimalno skratim. Pre spavanja obično čitam, češće strip nego knjigu, al’ šta ćeš, niko nije savršen.

-To da književnici imaju sklonost iću i piću nije novost. Ali rijetki su oni koji prave vlastitu rakiju?
Moj pokojni deda je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kupio vinograd na Viniku, to ti je brdo severozapadno od Niša, moje naselje Pantelej je u njegovom podnožju. Brdo se tako zove jer su u vreme rimskog Naisusa tamo bili vinogradi a ujedno je to bio i elitni kraj gde su patriciji imli vile. Obrenovići su svojevremeno imali ideju da se Niš gradi sa te strane, a ne sa ove gde je sada gradsko jezgro. To je zbog činjenice da je na viničkoj strani Niša mikro-klima bolja i priroda izdašnija. Moj vinograd nije viliki – 15ak ari, ali je zato na špalir pa više rađa od ovih običnih, plus imam dobru lozu, uglavnom plovdina, smederevka i hamburg. Deda je pekao izvrsnu rakiju, a taj posao je nakon njegove smrti nastavio moj otac. Ja mu pomažem, i zato je za mene vreme berbe i pečenja rakije neka vrsta mini-praznika. Probajte nekad ražnjiće ili kobasice pečene na žaru u rakijskom kazanu pa će vam biti jasno zašto…

Mi pečemo lozu a ne komovu rakiju za razliku od većine naših komšija. Da pojasnim: loza je rakija koja se peče direktno od grožđa iz kog nije otakano vino. Komovica je rakija koja se peče od komine, tj, otpada koji ostane kada se vino otoči. Komini se obično dodaje šećer jer nema dovoljno jaku koncentraciju prirodnog šećera, takozvanu „širu“, tako se dobija jedno od najvećih zala na ovom svetu – famozna „šećeruša“. Problem koji imaš kada pečeš lozu jeste da ne možeš da računaš na veliku količinu (ako ne dodaš šećer – što ja ne radim), ali zato je rakija prva liga, 100% prirodna. Mi pečemo godišnje između 50 i 70 litara, ne više, ali to je dovoljno za potrebe koje imamo. Rakiju nakon pečenja stavljam u staklene balone (dedini burići su, na žalost, propali) u koje se ubacuje neko parče drveta, najbolje mlada bagremovina, da izvuče kiselinu i loše sastojke, tj. da rakija „prevri“. Dok se to ne desi, pije se rakija od prošle ili pretprošle godine. Pečenje rakije je, za mene, veća umetnost od pisanja. Zahteva više rada, veću posvećenost, mnogo strpljenja i pažnje… Lakše je napisati roman od 500 strana nego ispeći kvalitetnu lozu.

-Nešto za kraj – što sam zaboravio pitati, a bitno je da se kaže?
Pa zaboravio si me pitati na čemu sad radim. Mislim da bi zgodno bilo zaključiti ovu priču jednom adekvatnom najavom mog prvog romana „Konstantinovo raskršće“ koji će, Bože zdravlja, izaći tokom 2009. U pitanju je istorijska metafikcija koja se bavi nacističkom potragom za mačem Cara Konstantina u Nišu krajem Drugog svetskog rata. To je autentični događaj o kome se vrlo malo zna i čiji akteri su nestali u vihoru burnih istorijskih događaja, ali meni je to bilo zgodno da ispletem priču koja u sebi ima elemente misterije, trilera, horora, istorijske drame… Priča romana prati visokog oficira SS-a koji dolazi u Niš rešen da po svaku cenu otkrije tajnu Konstantina Velikog koja je, prema jednom predanju, pohranjena u podzemlju Niša, u spletu laguma i katakombi.

Sad, to zvuči kao fantastika, ali ti lagumi zaista postoje i ja sam čak i bio u jednom od njih. Takođe, mnogi istorijski podaci do kojih sam došao tokom istraživanja otkrivaju neke neverovatne istine vezane za građanski rat između četnika i partizana, nemačku okupaciju, saveznička bombardovanja tokom 1943. i 1944. godine… Roman se, uprkos svom „denbraunovskom“ zapletu, u stvari, bavi ozbiljnim stvarima kao što je odgovornost pojedinca u ratu, postojanost i nepobedivost zla, snaga dobrote i oproštaja, uticaj događaja od pre 50 godina na sve ovo što nam se dešava danas… Ne samo nama, nego čitavoj Evropi. Mislim da sam prvi pisac koji je pružio književnu interpretaciju aktivnosti istraživačkog odeljenja SS poznatog kao „Anenerbe“. „Nasleđe predaka“ kako glasi prevod imena tog SS-ovog instituta je imao ogroman uticaj na zločine Trećeg Rajha i čak se trudio da im da neku čudovišnu „naučnu“ interpretaciju. Prosto je fascinantan podatak koliko se „Anenerbe“ interesovao za Srbiju. U jednoj mapi koju je Hajnrih Himler poklonio Hitleru u proleće 1939. ucrtano je šest pravaca u kojima treba da se kreće „istraživanje arijevske prošlosti“ – jedan od tih pravaca pokazivao je na Srbiju.

Mislim da sam dovoljno otkrio, za ostalo će te morati da pročitate roman. Pošto moja nova izdavačka kuća ima veoma jaku distributivnu mrežu, neće biti problema da se on nabavi diljem bivše nam domovine.