Povod ovog teksta je reagovanje niškog ogranka LDP-a koji se sasvim iznenada i ničim izazvan silno zabrinuo za nišku kulturu iako mu to (naročito gledajući aktivnosti centrale ove stranke dok je bila deo vlasti) nešto i nije bio veliki prioritet. I tako, izvesna Gordana Äorđević – Arsić, članica Odbora za kulturu i medije LDP-a Niš, sva ozlojeđena, uvređena i iznenađenja (svaka sličnost sa izvesnim političarem Šojićem je proizvoljna) na konferenciji za štampu te u članku koji možete pročitati OVDE nariče nad zlehudom sudbinom književne nagrade „Stevan Sremac“ koja ove godine nije dobila sponzora u vidu nadležnog Ministarstva.
Šta je tu problem?
Argumentujući svoj stav, uvažena gospođa je pomenula i nagradu Miloš Crnjanski koja je, eto, prema njenim (pogrešnim) informacijama, dobila fondiranje od strane države i to je, veli ona, skandalozan primer centralizacije, ugnjetavanja provincije od strane prestonice, i tako dalje, i tako slično… „Kredibilni su samo projekti koji dolaze iz Beograda, kao da ništa van toga ne treba ni da postoji.“, jada se dalje ona i to potkrepljuje jednim primerom: „Ne postoji ni jedan opravdan razlog da se za književnu nagradu „Miloš Crnjanski“ u Beogradu dobitniku dodeli 2000 eura, a za književnu nagradu „Stevan Sremac“ u Nišu nema finansijskih sredstava.“ Klimaju glavom novinari okupljeni na konferenciji za štampu i niko od prisutnih da priupita uvaženu gospoju par stvari vezanih za par činjenica, dostupnih na internetu (recimo na sajtu Zadužbine Miloša Crnjanskog ili na Wikipediji) i reši par dilema…
Pominjući teror Beograda i Beograđana sproću provincije, nije se smatralo za shodno pomenuti kako je tu kredibilnu beogradsku nagradu ove godine dobio jedan Nišlija (ovde se ja oglašavam manje kao laureat ove nagrade, više kao Nišlija)… Dobro, možda to u svekolikoj dnevnopolitičkoj utakmici među lokalnim strankama i strančicama i nije bitno, ili je g-đa Äorđević-Arsić to zaboravila isto onako kako je njen lider Čeda Jovanović redovno zaboravljao kupaće gaćice u Legijinom bazenu… dešava se… Ali ima tu jedna zanimljiva stvar u vezi koje sam razgovarao sa gospodinom Mitom Tasićem, sekretarom Zadužbine Miloša Crnjanskog, prekjuče, na sajmu knjiga u Beogradu.
Naime, kako mi on reče – ni ta nagrada nije dobila pare od nadležnog Ministarstva.
Baš kao ni nagrada „Stevan Sremac“.
Šta ćemo sad?
Ništa. Malo edukacije nije naodmet, naročito za lokalne partijske klimogavce zbog kojih je Niš zaglavljen tu gde jeste. Meni će ta nagrada (zajedno sa 2000 ojra zbog kojih se lokalni LDP toliko raskukao) biti uručena krajem novembra u Beogradu i nemam na šta da se žalim, osim na pojedine sugrađane. Ali zarad istine, valja pomenuti kako je nagrada „Miloš Crnjanski“ ustanovljena od strane udovice ovog velikog pisca i kako se finansira od strane same Zadužbine i pre svega od strane DONATORA. Među kojima nije nadležno Ministarstvo već privatne firme.
Mislim da nakon ovoga dalje obrazlaganje klasičnog auto-gola koji je Niški dobor LDP-a zabio sebi u mrežu i to pred kamerama i novinarima apsolutno besmislen.
Dobronamerni savet: kada sledeći put želite da o nečemu polemišite, prvo se malo obavestite o tome.
Između ostalog, da vam se ne bi dešavalo da nagradu koja se dodeljuje tek šest godina i čiji ugled tek treba da se stavi na probu proglašavate „kulturnim događajem od nacionalnog značaja“.
Ono što ostaje jesu par nerešenih pitanja vezanih za kulturnu scenu ovog grada. Dakle, kako to da Zadužbina Crnjanskog bez problema nalazi novac za svoju nagradu a oni koji su zaduženi za Sremčevu nagradu redovno čekaju da im pare padnu sa neba? I ko je za to kriv? Beograd? Ministarstvo? Homer Simpson? Sunečeve pege? Pokojni Miloš Crnjanski?
Dalje, koliko je sam Grad Niš učinio da pomogne svoje umetnike? Ja se ne sećam da sam od istog ikad dobio ni kinte… Baš kao ni mnogi moji kolege… A pomenuću samo dva projekta urađena kompletno u Nišu (pošto je za niški LDP moja knjiga očigledno „beogradska“) a to su multimedijalni CD NASLEÄE NIŠA i najposećeniji niški web-portal NIŠCAFE čiji sam dugogodišnji urednik.
Ali je zato Grad Niš (personifikovan u vidu par činovnika i aparatčika koji sede po odborima za „kulturu“) dao preko POLA MILIONA DINARA časopisu koji je onomad na promociji u Beogradu imao cela 3 (i slovima: TRI) posetioca. Uopšte uzev, gradska kasa je otvorena za drugove po partijskoj liniji, kumove i kumašine, deveričiće i zaove, snajke i pajtaše… O vrednosti njihovih umetničkih projekata procenjuju ti isti njihovi kumašini i stranački drugovi pa lepo podele kintu između sebe… Amaterske predstave, zbirčice pesama pisane od strane analfabeta i skribomana, romani i knjige eseja penzionisanih oficira, monografije o svačemu i ničemu, časopisi koji postoje samo kao projekti na papiru, dokumentarni filmovi u trajanju od 3 i po minuta… Rečju, umetnička dela koja za koja ste čuli onog trenutka kada im je grad dao pare iz budžeta – i nikad više.
Uz sve to rasipanje para građana Niša, neko pametan je našao da kuka na Beograd i Ministrarstvo. Ispade da je meni lakše da nađem donatora za jetru negu onima koji dodeljuju nagradu „Stevan Sremac“ donatora za istu, iako je, da podsetim, svota o kojoj se radi negde u visini dve-tri večerinke koju trutovi iz gradske Skupštine zajedno sa uglednim gostima i stranačkim kolegama pokrkaju u nekoj lokalnoj kafani.
Nije nama Beograd kriv. Niti Ministarstvo. Niti famozna decentralizacija. Krivi smo sami sebi. Pa pošto ne želimo da se pogledamo u ogledalo, okrivljujemo druge za naš loš izgled, upalo lice i raščupanu kosu.
Ako je ljudima iz niškog LDP-a stvarno stalo do kulture u Nišu (u šta opravdano sumnjam) neka se malo bave činjenicama a ne prodavanjem magle. A činjenice su im tu pred nosom, baš kao i krivci…
U Nišu, a ne u Beogradu.
Dejan Stojiljković
http://www.konstantinovoraskrsce.com
http://www.mcrnjanski.org.yu