ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Intervju - Čarls Bukovski
Čarls Bukovski

Čarls Bukovski

POEZIJU PIŠU JAKI MOMCI

(Godine 1986, glumac i pesnik Šon Pen, razgovarao je sa Čarlsom Bukovskim, u prisustvu njegove žene Linde. Tekst koji sledi prepisan je sa diktafona Š. Pena. Rečenice u zagradi pripadaju Penu, osim ako nije drugacije naznačeno.)

Bukovski

O BAROVIMA:
Više ne zalazim u barove. Oslobodio sam se te navike. Kad danas udem u bar, gotovo da mi je smešno. U životu sam bio u toliko barova da je to jednostavno previše za jednog jebenog coveka – to je za mlade ljude koji žele da se šibaju s nekim, izigravaju taj usrani maco stav, smuvaju neku ribu – a u mojim godinama to nije potrebno. Kad danas udem u bar, cinim to samo da bih pišao. Previše godina sam proveo u barovima. Toliko mi je muka od barova, da kad udem u jedan od njih ja se izbljujem.

O ALKOHOLU:
Alkohol je verovatno jedna od najvecih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da… To su dve najvece stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potice od pijanstva. Cak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dode do seksa, pa mi je alkohol omogucio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobada jer sam ja u suštini stidljiva, povucena osoba, a alkohol mi omogucava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove… I zato ga volim.

O PUŠENJU:
Ja volim da pušim. Pušenje i alkohol su protivteža jedno drugom. Pušim da bih se rastreznio, znaš, a kad se mnogo puši, obe ruke postanu žute, pa izgledaju kao rukavice… skoro braon boje… Pa onda kažeš sebi: ,,Kakvo sranje, kako li mi tek izgledaju pluca? Isuse!”

O TUCI:
Najbolji osecaj je kad išibate tipa koga nije trebalo da prebijete. Jednom sam se potukao s tipom koji mi je mnogo dosadivao. Rekao sam: ,,Okej, idemo.” Nije predstavljao nikakav problem – lako sam ga razbio. Ležao je skenjan na zemlji. Nos mu je bio krvav i bio je totalno sjeban. Rekao mi je: ,,Isuse, kreceš se tako sporo, covece. Mislio sam da ce biti lako. Ali kad je tuca pocela, uopšte nisam mogao da ti vidim ruke. Toliko brzo su letele kroz vazduh. Kako se to desilo?” Odgovorio sam: ,,Nemam pojma, covece. Prosto se desilo.” Štedeo sam. Štedeo sam za crne dane.

Moj macak Biker je pravi bokser. S vremena na vreme ga teško ozlede, ali on uvek izlazi kao pobednik. Naucio sam ga svemu, znaš ono… levom lažnjak, a desnom aperkat.

O MACKAMA:
Dobro je imati mnogo macaka oko sebe. Ako si depresivan, samo pogledaš u macke i odmah se osecaš bolje; one poznaju stvari onakve kakve one ustvari jesu. Ne treba se ni oko cega uzbudivati. One to jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više macaka imaš, to ceš duže živeti. Ako imaš sto macaka, živeceš deset puta više nego što bi živeo da ih imaš deset. Jednog dana ce ovo biti otkriveno i ljudi ce imati na hiljade macaka i živece vecno. To je zaista komicno.

O ŽENAMA I SEKSU:
Ja ih zovem mašine za pritužbe. Nikada im nije sve potaman kad su s momkom. A covek, sa svom tom histerijom oko sebe… zaboravi. Ja izadem napolje, sednem u kola i odem. Bilo gde. Svratim negde na kafu. Bilo gde. Sve samo ne još jedna žena. Pretpostavljam da su jednostavno drugacije napravljene, zar ne? (Sada se baš zahuktao.) A kad postanu histericne… onda potpuno polude. Prosto moraš da odeš, a one to ne razumeju. (Uobicajeni ženski vrisak:) ,,GDE SI POŠ’O?” ,,Odlazim u pizdu materinu, bejbi!” Govori se da sam ženomrzac, ali ja to nisam. Sve je to rekla-kazala. One jednostavno cuju ,,Bukovski je muška šovinisticka svinja”, ali ne provere izvor informacije. Naravno da cinim da se žene ponekad osecaju loše zbog mene, ali cinim i da se muškarci loše osecaju takode. Cinim i da se ja osecam loše. Ako stvarno mislim da je loše, onda kažem da je loše – muškarac, žena, dete, pas. Žene su toliko osetljive, da misle da su posebne. To je njihov problem.

PRVO PRAVO TUCANJE:
Prvo pravo tucanje je bilo najcudnije – tada to nisam znao – naucila me je da ližem ribicu i sve ostale jebacke majstorije. Bio sam potpuno neupucen. Secam se da je rekla: ,,Znaš, Henk, ti si veliki pisac, ali stvarno nemaš pojma o ženama!” ,,Kako to misliš? Jebao sam mnogo žena.” ,,Ne, veruj mi, nemaš pojma. Dopusti mi da te naucim par stvari.” ,,Okej”, rekao sam. ,,Odlicno uciš”, pohvalila me je kasnije. ,,Brzo kapiraš stvari.” To je sve. (Malo se postideo. Ne posebno zbog ovoga, vec zbog sentimentalnog prisecanja.) Ali lizanje i sve te ostale stvari, stavljaju coveka u nekako podreden položaj. Ja volim da ih zadovoljim, ali… Sve je to precenjeno, covece. Seks je znacajan jedino ako ga ne upražnjavaš stalno.

O SEKSU PRE AIDS-a (I PRE BRAKA):
Jednostavno sam uskakao i iskakao iz raznih kreveta. Ne znam baš, to je neka vrsta transa, jebenog transa. Jednostavno sam jebao, i jebao (smeh)… Jesam! (smeh)

A i žene su takve, znaš, kažeš im par reci, i onda ih zgrabiš za ruku: ,,Hajdemo, bejbi.” Odvedeš ih u sobu i karaš ih. A one se jednostavno pomire s tim, covece. Kad jednom uhvatiš taj ritam, covece, onda prosto piciš. Svet je pun usamljenih žena. One dobro izgledaju, ali jednostavno nemaju partnera. Came sasvim same, odlaze na posao, dolaze kuci… za njih je velika stvar da imaju momka koji ih uveseljava. A ako sedi pored njih, pije i prica, znaš, to je zabavno. Sve je to bilo u redu… i ja sam bio srecan. Moderne žene… one ne prazne tvoje džepove… zaboravi to.

O PISANJU:
Napisao sam kratku pricu iz prvog lica. Rec je o coveku koji siluje devojcicu. Ljudi su me odmah optužili. Cak su me i intervjuisali. Pitali su me: ,,Ti voliš da siluješ devojcice?” odgovorio sam: ,,Naravno da ne. Ja preslikavam život.” Imao sam probleme sa mnogim od svojih pisanija. S druge strane, skandali prodaju knjige. Ali, ako podvucem crtu, kad pišem, cinim to za sebe. (Povlaci dug dim svoje cigarete.) To je baš ovako. Dim je za mene, a pepeo je za pepeljaru… Tako stoji stvar sa objavljenim delima.

Nikada nisam pisao po danu. To je kao da trciš kroz tržni centar potpuno go. Svi mogu da te vide. Noc… to je vreme kad vežbaš trikove… stvaraš magiju.

O POEZIJI:
Uvek cu se secati dvorišta u osnovnoj školi i mališana koji su na pomen reci ,,pesnik” ili ,,poezija” pocinjali da se smeju i rugaju. A kapiram i zašto – zato što je poezija lažna. Ona je lažna i snobovska vekovima unazad. Previše je pateticna. I precenjena je. To je gomila smeca. Poezija je vec vekovima skoro totalno sranje. Cista prevara, lažnjak.

Ne bih želeo da me pogrešno razumeju, bilo je i nekoliko veoma dobrih pesnika. Kao onaj Kinez Li Po. (Cuveni kineski pesnik 701-762. Otišao je od kuce sa 19 godina i živeo sa taoistickim pustinjacima. Poznat je po raspusnickom životu i pijancenju. – Prim. prev.) On je bio u stanju da unese više osecanja, realizma i strasti u samo cetiri ili pet jednostavnih stihova nego što vecina pesnika može na cetrnaest ili petnaest stranica svog sranja. A i lokao je vino, takode. Obicavao je da plovi u camcu niz reku, zapali svoje pesme i pije vino. Vladari su ga voleli zato što su razumevali ono što je pisao… i naravno, spaljivao je samo loše pesme. (smeh)

Ono što ja pokušavam, izvinite me što sebe stavljam u prvi plan, je da prikažem život najamnih radnika, prostih ljudi… ženu koja vrišti na coveka kad se vrati kuci. Suštinu stvarnosti svakodnevnog življenja… nešto što se retko pominjalo u poeziji u prethodnim vekovima. Reci cu to jednostavno: poezija vekovima unazad je cisto sranje. I to je sramotno.

O SELINU:
Kad sam prvi put citao Selina, legao sam u krevet s knjigom i velikim pakovanjem Ric krekera. Poceo sam da ga citam i jedem Ric krekere, smejem se i jedem Ric krekere. Procitao sam ceo roman u dahu. I Ric krekeri su nestali, covece. A onda sam ustao i popio vodu. Trebalo je da me neko vidi. Nisam, jebote, mogao da se pomerim. To je ono što ti uradi dobar pisac. Skoro da te jebeno ubije… to takode cini i loš pisac.

O ŠEKSPIRU:
On je necitljiv i precenjen. Ali ljudi to ne žele da cuju. Znaš, ne smeš da napadaš svece. Šekspir se ucvrstio tokom vekova. Možeš da kažeš: ,,Taj i taj je loš glumac!” Ali ne smeš da kažeš da je Šekspir govno. Što je duže nešto prisutno, snobovi se lakše prilepljuju uz to, kao pijavice. Kad snobovi osete da je nešto sigurno, onda se prilepljuju. A cim im kažeš istinu, oni podivljaju. Ne mogu to da izdrže. To je napad na njihovu duhovnost. Gadim im se.

O SVOM OMILJENOM ŠTIVU ZA CITANJE:
Procitao sam u Nešonal Inkvajeru ,,Da li vaš muž homoseksualac?” Linda mi je jednom rekla: ,,Imaš glas kao peder!” Odgovorio sam: ,,Pa da. Uvek sam se pitao na koga podseca moj glas.” (smeh) U clanku je još pisalo: ,,Da li beci oci?” Pomislio sam, sranje. Ja to stalno radim. Sada znam ko sam zapravo. Ja becim oci… ja sam peder! Okej. Baš lepo od Nešonal Inkvajera što mi govori ko sam ja ustvari.

bukovski

O HUMORU I SMRTI:
Ima ih veoma malo. Verovatno je poslednji veliki humorista bio Džejms Turber. (Americki pisac i karikaturista koji je godinama radio za Njujorker seriju o liku s imenom Volter Miti – coveku koji ne razume urbanu sadašnjicu i beži u svet fantazije. – Prim. prev.) Ali njegov humor je bio toliko genijalan da su ga prevideli. Kad sa ove distance pogledamo, tip je bio ono što danas nazivamo psiholog/psihijatar epohe. Imao je ono muškarac/žena videnje – znaš, ljudi pronicu u stvari i pojave. Bio je panaceja. Njegov humor bio je tako stvaran da si morao da ugušiš svoj smeh da ne bi poludeo. Pored Turbera, ne mogu da se setim nikog drugog… Ja s vremena na vreme mogu da budem komican, ali ne kao on. Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravi humor. To je pre satira. Ja skoro da sam navucen na satiru. Šta god da se desi… smešno je. Skoro sve je smešno. Znaš, mi kenjamo svaki dan. To je smešno. Zar ne? Moramo redovno da pišamo, stavljamo hranu u usta, punimo uši i mozak svim i svacim… Moramo da preživljavamo. A to je stvarno glupo i odvratno, zar ne? I sise su beskorisne, sem ako…

Znaš, mi smo cudovišta. Kada bismo to samo mogli da vidimo, možda bi i mogli da se volimo… Da shvatimo koliko smo smešni, sa svim svinjarijama koje sejemo unaokolo, govna se poprilicno natalože u nama kad pogledamo jedno drugo u oci i kažemo ,,volim te”; naša osecanja se ugljenišu i pretvaraju u govna, a mi nikad ne prdimo jedno pred drugim. Sve to je definitivno satira…

A onda umremo. Ali, smrt nas ne zaslužuje. Ona ne pokazuje nikakvu verodostojnost – mi pokazujemo svu verodostojnost. Da li sa rodenjem zaslužujemo život? Ne baš, ali smo definitvno ubaceni u igru… To me nervira. Smrt me nervira. Život me nervira. Nervira me da budem utamnicen izmedu tih polarnosti. Znaš li samo koliko puta sam pokušao samoubistvo? (Linda pita, ,,Pokušao?”) Daj mi vremena, bejbi. Imam tek 66 godina. Još uvek radim na tome.

Kad imaš kompleks samoubistva, ništa ne može previše da ti smeta… osim da izgubiš na trkama. To te nekako nasekira. Zašto je tako?… Zato što koristiš um [na trkama] a ne srce.

Nikad nisam jahao konja.

Ja se ne interesujem toliko za konje, koliko za nastajanje pravde i nepravde… selektivno.

O KONJSKIM TRKAMA:
Jedno vreme sam pokušavao da živim od kladenja na konje. Bolelo je. A i stimuliše. Sve je u igri – cak i kirija – baš sve. Ali, trudiš se da takode budeš oprezan… a to nije isto.

Jednom sam sedeo na tribinama kod krivine na hipodromu. Bilo je dvanaest grla u toj trci i svi su jurili u gomili. Sve što sam mogao da vidim su te konjske guzice kako poskakuju gore-dole. Bilo je divlje. Gledao sam u te konjske guzice i mislio: ,,Ovo je ludilo. Ovo je totalno ludilo!” Ali dese se i drugaciji dani kad dobiješ cetristo ili petsto dolara, jer pogodiš osam ili devet trka zaredom, i osecaš se kao Bog, kao da ti je sve potpuno jasno. Kao da razumeš sve na svetu.

(A onda meni:)
CB: Ti se svakog dana osecaš dobro?
ŠP: Ne.
CB: Ali neki od njih jesu dobri?
ŠP: Da.
CB: Mnogo njih?
ŠP: Da.
(Posle pauze iznenadan smeh.)
CB: Mislio sam da ceš reci ,,Retki su ti dani…” Kako razocaravajuce!

O LJUDIMA:
Ne posvecujem previše pažnje ljudima. To je uznemirujuce. Kažu da kad previše pocneš da paziš na nekoga, onda pocneš da liciš na njega. Jadna Linda.

Ja uglavnom mogu bez ljudi. Oni me ne ispunjavaju. S njima se osecam isprazno. Ja ne poštujem ljude. I to je moj problem… možda lažem, ali veruj mi, to je istina.

Blagajnik na hipodromu je okej. Ponekad, kad odlazim sa hipodroma on mi kaže, ,,Pa kako si, covece?” Ja odgovorim, ,,Sranje, covece, mogao bih nekom da polomim vrat… Podigni belu zastavu, prikane. Dosta mi je svega.” A on kaže, ,,Ma nemoj tako! Povadi se, covece! Sa’ cu ti objasnim kako. Hajde da malo izademo veceras. Napijemo se. Pošibamo neke mangupe. Poližemo neke picice.” Ja mu kažem, ,,Daj mi malo vremena da razmislim o tome Frenk. A on kaže, ,,Znaš covece, što mi je život lošiji, to sam mudriji.” Ja kažem, ,,Ti mora da si poprilicno mudar covek Frenk.” A on, ,,Dobro je što se ti i ja nismo sreli dok smo bili mladi.” Ja kažem, ,,Znam šta hoceš da mi kažeš Frenk. Obojica bismo sada bili u Sen Kventinu. (Jedan od najozloglašenijih zatvora u Americi – Prim. prev.)” ,,Tacno tako!” kaže on.

O TOME KAKO GA PREPOZNAJU NA HIPODROMU:
Evo pre neki dan sedim na hipodromu i vidim kako bulje u mene. Znam šta sledi, pa zato ustanem i krenem da se pomerim odatle. Kapiraš? Ali on mi prilazi i kaže, ,,Izvinite?” Ja kažem, ,,Da, šta je bilo?” On kaže, ,,Vi ste Bukovski?” Ja kažem, ,,Ne!” On kaže, ,,Pretpostavljam da vas ljudi to stalno pitaju, zar ne?” Ja kažem ,,Da!” I odem dalje. Znaš, o ovome se govorilo i ranije. Ništa nije kao osamljenost. Znaš, ja volim ljude. Lepo je to što im se možda dopadaju moje knjige i to… ali ja nisam knjiga, razumeš? Ja sam tip koji ih je napisao, ali ne želim da ljudi bacaju ruže pod moje noge i slicno. Želim da me puste da dišem. Oni žele da se druže sa mnom. Misle da cu da dovedem neke kurve, divlju muziku i da cu nekog da prebijem… razumeš? Veruju u ono što piše u pricama! To je sranje, te stvari desile su se pre dvadeset ili trideset godina, bejbi!

O SLAVI:
Ona razara. Ona je kurva, kucka, razara u svim vremenima. Meni je zapao sladak deo jer sam ja slavan u Evropi a nepoznat ovde. Jedan sam od najsrecnijih ljudi ovde. Srecan džukac. Slava je stvarno grozna. To je mera na skali mediokriteta, svest koja funkcioniše na nižem nivou. A to je bezvredno. Odabrana publika je nešto mnogo bolje.

O USAMLJENOSTI:
Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osecao sam da želim da se ubijem. Osecao sam se depresivno. Osecao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da ude u sobu i izleci me od tog što me muci… ili možda više ljudi. Ne. Drugim recima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo jer sam uvek gajio neku cudnu naklonjenost ka samoci. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog necega – e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiracu Ibzena: ,,Najjaci ljudi su najusamljeniji.” Nikada nisam pomislio: ,,Pa, doci ce neka prelepa plavuša i dudlace mi kitu, lizace mi jaja i ja cu se osecati dobro.” Ne, to ne pomaže. Znaš one tipicne ljude, ,,Hej, petak je uvece, šta ceš da radiš? Samo ceš da sediš tu?” Pa da. Zato što nema nicega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo s glupim ljudima. Pusti ih neka se medusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterecivao time da mi se desi nešto kad izadem uvece. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama. Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina!

O DOKOLICI:
Ovo je veoma važno – vreme dokolice. To je brz korak ka suštini. Bez potpune stajke i totalne dokolice za sve velike periode u svom životu, izgubicete sve. Bilo da ste glumac, domacica, ili bilo šta drugo… potrebno je da postoje velike pauze izmedu vrhunaca, gde necete baš ništa raditi. Jednostavno legnete na krevet i buljite u plafon. Veoma, veoma je važno da se ne radi totalno ništa… A koliko ljudi radi ovo u modernom društvu? Veoma malo. Zato su totalno ludi, frustrirani, besni i puni mržnje. U starim vremenima, pre nego što sam se oženio, ili znao mnogo žena, jednostavno bih spustio sve roletne i ležao u krevetu tri ili cetiri dana. Onda bih se obukao i izašao napolje, i sunce bi bilo fenomenalno a zvuci odlicni. Osecao sam se mocno, kao da sam ponovo napunio baterije. Ali znaš koje bi mi bilo prvo zapažanje? Kad bih sreo prvu ljudsku njušku na trotoaru, izgubio bih svu svoju novu energiju. Ovaj monstrum; praznjikavi, glupavi, s bezosecajnim licem, napujdan kapitalizmom – ,,radoholik”. I onda kažeš ,,Oh! Skoro da me je skenjao”. Ali je ipak vredelo, jer nisam izgubio potpuno sve. Pa da, dokolica. I ne mislim o tome da se covek baci u duboko razmišljanje. Mislim da nema nikakvih misli uopšte. Bez razmišljanja o napredovanju, samorefleksija ili promišljanja o buducim potezima. Samo… kao razbijen. To je predivno.

O LEPOTI:
Nijedna stvar na svetu nije kao lepota, posebno lepota ljudskog lica… mi to zovemo fizionomija. Sve to je matematicko i zamišljeno postavljanje crta u sklad. Kao, ako nos ne štrci previše, obrazi su u modi, ako uva nisu previše velika, ako je kosa dugacka… To je jedna vrsta varke generalizacije… Ljudi misle o odredenim licima kao divnim, ali uistinu, u konacnom odmeravanju, ona to nisu.

To je matematicko izjednacavanje s nulom. ,,Prava lepota”, naravno, dolazi od karaktera. A ne ako su obrve lepo pocupane. Toliko mnogo žena kojima sam rekao da su lepe… dodavola, to je kao da gledaš u tanjir supe.

O RUŽNOCI:
Ružnoca ne postoji. Postoji ono što se naziva deformitet, ali spoljašnja ružnoca ne postoji… Rekao sam.

JEDNOM JE BILA:
Zima. Umirao sam od gladi trudeci se da postanem pisac u Njujorku. Nisam jeo tri ili cetiri dana. Pa sam onda konacno rekao sebi: ,,Kupicu sebi veliko pakovanje kokica!” I Bože, tako dugo nisam okusio hranu da je bilo predivno. Svako zrno, znaš, bilo je kao šnicla! Moj stomak bi rekao: HVALA TI HVALA TI HVALA TI!” Jednostavno hodajuci ulicom, bio sam u raju. A onda sam sreo dva tipa i jedan od njih je rekao: ,,Isuse Hriste!” A drugi je rekao: ,,Šta je bilo?” ,,Je l’ si video onog tipa koji jede kokice? To je odvratno!” I tako nisam mogao da uživam u ostalim kokicama. Pomislih, šta je mislio time, ,,To je odvratno?” Ja sam u raju. Mislim da sam bio pomalo prljav. Oni to uvek mogu da kažu skenjanom tipu.

son pen i bukovski

O ŠTAMPI:
Ja nekako volim da me napadaju. ,,Bukovski je odvratan!” To mi je veoma smešno, jer, znaš, ja volim to. ,,Oh, on je užasan pisac!” Još glasnije se smejem. Time se poprilicno hranim. A kad mi je jedan tip rekao, ,,Hej, znaš li da te izucavaju na tom i tom univerzitetu”, ja zinem. Nemam pojma… biti prihvacen od svih je zastrašujuce. Osecaš se kao da si uradio nešto loše.
Uživam u lošim stvarima koje su recene o meni. To povecava prodaju knjiga i predstavlja me kao zlocu. Ne svida mi se da se osecam kao dobar zbog pozitivnih stvari koje govore o meni. Ali loš? Da, to mi otvara novu dimenziju. (Podiže mali prst svoje leve ruke…) Vidiš li ovaj prst? (Prst je iskrivljen i podseca na slovo ,,L”) Jedne noci sam ga pijan slomio. Ne znam kako, ali… Pretpostavljam da se jednostavno nije uklapao. Ali, odlicno se uklapa za slovo ,,a” (na pisacoj mašini) i… ma dodavola… uklapa se u moj karakter. Vidiš, sada imam karakter i dimenziju. (Smeje se.)

O HRABROSTI:
Vecini tzv. hrabrih ljudi manjka mašta. Mada oni ne mogu da razumeju šta ce se desiti ako nešto pode loše. Istinski hrabri prevazilaze svoju maštu i cine ono što moraju da ucine.

O STRAHU:
Ja nemam pojma o tome. (Smeje se)

O NASILJU:
Mislim da se nasilje obicno pogrešno tumaci. Izvesno nasilje je neophodno. Postoji, u svima nama, energija koja zahteva da bude izbacena. Mislim da ako se energija ogranicava, mi poludimo. Krajnji mir koji svi želimo nije poželjna teritorija. Nekako je u našoj suštini odredeno da tako ne bude. Zbog ovoga volim da gledam boks-meceve, i zbog ovoga sam, kada sam bio mladi, stalno pribegavao tucama na raznim mestima. Nasilje se nekad naziva ,,casnim izbacivanjem energije”. Postoji ,,zanimljivo ludilo” i ,,odvratno ludilo”. Postoje dobri i loši oblici nasilja. Pa, u suštini… taj termin se može veoma slobodno tumaciti. A ako nije mnogo nauštrb drugih, onda je u redu.

O FIZICKOM BOLU:
Kad sam bio klinja, drilovali su me. Imao sam te velike izlive besa. Fizicki bol ojacava coveka. Kad sam bio u bolnici trpeo sam veliki bol. Jedan bolnicar je ušao u moju sobu i rekao: ,,Nikada nisam video da neko podnosi ubode iglom tako hladnokrvno.” To nije hrabrost – ako pretrpiš dosta fizickog bola, oguglaš – to je proces, privikavanje.

Na psihicki bol se ne može priviknuti. Držite se podalje od njega.

O PSIHIJATRIJI:
Šta dobija pacijent od psihijatra? Dobija racun.

Mislim da je problem izmedu psihijatra i pacijenta u tome što se psihijatar drži onog što je naucio iz knjiga, dok pacijent dolazi zbog problema koje je život zadao njemu ili njoj. I mada knjiga može da prodre u izvesne stvari, stranice u knjizi su uvek iste, a svaki pacijent se malo razlikuje. Mnogo je više individualnih problema nego stranica. Kapiraš? Postoji previše ludih ljudi koji ce pristati na ,,deset dolara po satu, a kad se oglasi zvono, gotov si.” Samo to može da dovede problematicnu osobu do ludila. Tek što su krenuli da se otvaraju i osecaju dobro, kad psihic kaže, ,,Sestro, zakažite mu sledecu terapiju”, i oni zaborave da prate troškove, što je takode abnormalno. Sve to je belosvetski smrad. Tip je tu da te obmane. On nije tu da bi te izlecio. On želi svoj novac. A kad se zvonce oglasi, uvedite sledeceg ,,ludaka”. Osetljiviji ,,ludak” ce shvatiti da je zajeban kad se oglasi zvono. Nema granica u lecenju ludila, a nema ni racuna za to. Mnogi psihijatri koje sam video su tako blizu ivice. Ali oni su previše komforni… Ja mislim da su svi previše komforni. Mislim da pacijent želi da vidi malo ludila, ali ne previše. Ahhhh! (dosadno) PSIHIJATRI SU TOTALNO BESKORISNI! Sledece pitanje?

O VERI:
Vera je odlicna za one koji je imaju. Samo nemojte da me opterecujete njom. Imam više vere u mog vodoinstalatera nego u vecni život. Vodoinstalateri dobro obavljaju posao. Oni cine da govna odu.

O CINIZMU:
Uvek sam bio optuživan da sam cinik. Ja mislim da je cinizam kiselo grožde. Mislim da je cinizam slabost. On kaže, ,,sve je pogrešno. SVE JE POGREŠNO!” Znaš? ,,Ovo nije dobro! Ono nije dobro!” Cinizam je slabost koja nas udaljava od prilagodavanja onome što nam trenutna situacija nalaže. Da, cinizam je definitivno slabost, baš kao što je to i optimizam. ,,Sunce sija, ptice pevaju, smejmo se.” To je sranje takode. Istina leži negde izmedu. Što je, to je. Pa ako nisi spreman da se s tim nosiš… jebiga.

O KONVENCIONALNOM MORALU:
Možda pakao ne postoji, ali oni koji sude mogu ga stvoriti. Mislim da ljudi precenjuju. Oni precenjuju sve. Moraš da razumeš šta ti se dogodilo da bi znao kako da reaguješ. Moracu da upotrebim cudan termin… ,,dobrota”. Ne znam odakle dolazi, ali verujem da postoji iskra dobrote u svakome od nas. Ja ne verujem u Boga, ali verujem da je ta ,,dobrota” neka vrsta unutrašnjeg svetla koja sija kroz nas. Ona može da se gaji. A uvek se ispoljava kao magija; kao kad se nadete na zakrcenom autoputu, a stranac se pomeri u stranu da bi vas propustio u njegovu traku… to daje nadu.

O INTERVJUISANJU:
To je skoro kao da si sateran u ugao. Zbunjujuce je. Pa, ja ne govorim uvek potpunu istinu. Volim da malo vrdam i šalim se, pa tako izbacujem neke dezinformacije u cilju zabave i proseravanja. Pa ako želite da znate nešto u vezi sa mnom, nikada ne citajte intervjue. Ignorišite i ovaj.

preveo sa engleskog Nenad Župac
*preuzeto iz Intervju magazina 1987.

Ostavi komentar