ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Mihailo Golubović | Kalčine priče - Afrikanski zajac | Kalčine priče
Afrikanski zajac | Kalčine priče

Afrikanski zajac | Kalčine priče

kalca2Bio sam bolestan kad u sobu upade Kalča.

– Bre, bre, kure! Zar t’koj? Da mi ne beše reknula Saveta da si bolan, mogaja si da umreš – ja ne bi’ znaja! E pa, nemoj t’koj, rode, nemoj da se kutaš od rodbinu k’ko mače pod asurku. K’kav sam da sam – ja sam ti rod. O, o, boške, pa ne kazuješ! Što ti je, od k’kvo si bolan?

– Od noge, rekoh mu, ubio sam se na kola.
– A ima li rana? – pita Kalča.
– Ima, odgovorih.
– Toj ništo. Nes’m znaja da ponesem mas’ odi afrikanskog zajca, pa s’lte jed’n put da se namažeš – k’ko s’ ruku da si smaknuja džerimu… E, ček’ ti ispričam za tog afrikanskog zajca!

– Onomad li beše nedelja, – nastavi Kalča priču. Jes – onomad! Nemašem poslu, pa se digo’ rano predi zoru. Ajd, ajd, te dođo do Nišavu. Pređo ćupriju, pa ufati me malko zort od onija bedemi i zidine. Pustal’k!…

Zaneja sam se k’ko pop Jova u očenaš. Frlji oči na kude kasarinu Topdžijsku, more ide ništo po onaj malecak bedem što je do vrbaci. Šće toj da bidne, majku mu bre Kalčo, vikam si u seb’. Utuvi se da vidim, pa polak pođo na kude njeg’. Kad on, žena buđava, spazija me zar, pa čučnuja kude jednu koprivu i učuljija uši.

Zajac je – ne mož’ drugo da bidne!

Vrnu’ se do vrbu, otkrši jedno pruče i pođo na kude njeg’. Nemaše tri koraci – stanu. On gleda men’, ja njeg’gledam. O, majku mu, šće da je ovoj, k’kav je ovoj napas’, da me neje ništo sobajle osotonjilo? Da nes’m sobajle stupnuja na mađije, jal ti na sugrebi pseći pa nes’m pljunuja?!

Istin’ da ti kazujem, počeše me izbijaju graške odi znoj. Uzortira se. Toj da vidiš, Kalča pa se uplašija!… Mrdnu malko s’s pruče, on se obrnu – pa si pođe polacke na kude kasarinu. Pogleda, pogleda, što da prajim? Puška mi neje tuj. Čapa ostanuja dom’, a ubavo ćaše kuče da pođe s’ men’, ama koj je znaja tog đavola i koj se nadaja za ovuj sortu zajci! Misle se, misle – pa mi teknu na pamet što mi je pričaja jed’n odža u tursko vreme.

Vikaše on, Bog da ga prosti, Kalčo bre, aškolsum što si lovdžija, i Sultan znaje za teb’, zašto smo mi ispratili aber za svi lovci iz Niš, ama mnogo te poštujem i teb’ ću ti ispričam: – t’koj biva jed’n muabet na zajci, s’lte ič da ne zboriš na drugi čoveci – zašto će te kolem k’ko pile!

– Za zajci ne treba ni puška ni kuče, s’lte murafet. Vidiš li zajac – padnaj na zemlju, A si padnaja – umrtvi se. Zajak te naduši i će počne da prilazi na kude teb’ sve poblizo. K’d osetiš njušku, a ti počni da mrdaš s’s uši. Zajak se zaraduje pa udari u smejanje, z’što on znaje da mrda s’s uši najpoubavo, ama ne mož’ da vidi, pa kad vidi uši mrdanje u drugi, on d’ umre od smejanje i s’s ruku ga mož’ ufaćaš…

T’koj ti ja i napravi: odma’ se frlji u oneja koprive, sve mi svitke pođoše odi žar, i, ete ti ga zajac… Zažmaja sam k’ko sojka, pa ne vidim, ama belki od stra’ učini mi se k’ko tele. S’mi uši počeše mi mrdaju, a spalaj na gospoda umešem s’s uši da mrdam – učija sam zbog Čapu, zašto neje umeja da raspoznava zajca od mačku, pa ga ja nauči t’koj s’uši mrdanje.

Žena kisela, on neje bija od onija što se smeju. Ubavačko priđe kude men’ pa mi poče glocka uši. I, anatema ga, šću da prajim? Će ostanem čulj. Trie, trpe, pa obrnu glavu i s’s zubi ga dovati za nogu. Tuj si, kudre ne mož’ da mrdneš iz Kalčino faćanje… Digo’ se, pogleda ga, – neje od naši zajci! Sav šaren k’ko zmija zvečarka. Seti’ se po oneja slike što gi ima u Zelenu gimnaziju – da je iz Afriku. Odneso ga dom – zakla’ ga, izvadi mas’ za melem, ću ti ispratim malko, a meso razdado po komšil’k. Kuj će ga ruča afrikanskog zajca! Na komšije nes’m kazuvaja. Ama, ne gi je ništo bilo, s’lte iskačali po retko po napolje, i ništo više!…

– E, pa, rode, k’d ti zapriča, nes’m ti kazuvaja za u Studenu k’d idomo s’s Lalu Nikšića…

Ostavi komentar