ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Stari Niš - … a za gosti važi fajront | Kafanski život u Nišu
… a za gosti važi fajront | Kafanski život u Nišu

… a za gosti važi fajront | Kafanski život u Nišu

Romantična vožnja rekom uspomena:
kafanski život u Nišu, krajem prošlog stoleća i milenijuma

…A ZA GOSTI VAŽI FAJRONT!

Ja sam tada bio takoreći momak
Bezbrižno se boreć’ za svoju budućnost
A sada sam samo Rambo Amadeus
Što valove broji niz pučinu
“Vrijeme teče”, R.A.

kafana margerPiše: Aleksandar Blagojević

Na mestu gde se danas nalazi trgovinski centar Kalča, zapravo istoimena poslastičarnica, do početka osamdesetih radila je kafana nazvana po, naravno, najpoznatijem niškom lovdžiji i ljubitelju sevdaha. Iako je čak ušla i u pesmu (…Prva boles’, Vere, Kalčina kafana), mogu da posvedočim da sama kafana nije bila ništa naročito – improvizovana bašta od tri astala, bez ‘ladovine, usporeni konobari i gosti u trećem dobu. Svetla tačka bile su stolice tapacirane tamno crvenim skajem, pa bar niste žuljali pozadinu tokom konzumacije niškog piva (bilo je prvo Naisus, pa Medijana), jednako kiselkastog ukusa danas kao i pre četvrt veka. Dakle, gledano iz ugla kafanske populacije, i nije neka šteta što je ceo taj kvart, sa sve ugostiteljskim objektom, ustupio mesto tržnom centru koji je imao ambiciju da bude fensi. A kad smo kod tog termina, koji je osamdesetih bio poznat samo naprednijim studentima anglistike, najfensi mesto gde ste mogli da sednete i popijete piće, tih godina bio je Snack bar hotela Ambasador, tamo gde je danas dobrotvorna ustanova Societe General. Konobari u čuvenim bordo sakoima, malo finija klijentela, sedenje i gledanje prolaznika u Voždovoj kroz veliki izlog. Isto je važilo i za restoran na spratu (specijalitet – kuvano vino, u letnjim mesecima pristojna terasa sa pogledom na Spomenik i parking-plac), kao i za Aperitiv bar, preko puta recepcije. U hotel Niš nismo zalazili, iako je bio tik uz Hipi dolinu, kao ni u Park, gde je leti svirala narodna muzika a makljaža nije bila neuobičajena pojava. To, valjda, zbog velike terase, koja je pružala puno mogućnosti za jurnjavu izmedju stolova i demonstraciju jedinstvene mešavine egzotičnih Šao-Lin učenja i tradicionalne južnomoravske škole zvane “motka niz grbinu”.

Od malobrojnih niških hotela, u in koloni najduže je opstao Centroturist – do sredine osamdesetih. Garderoba je bila obavezna, plaćala se konzumacija, a bilo je i dobrih riba. CT je čak i radio sat vremena duže od ostalih lokacija, koje su fajrontirale u devet – pola deset. Najozbiljnije.

Toga, što su nudili hoteli (garderobe, konzumi i konobari sa tolikim leptirkama da su, u slučaju promaje, poletali gore i mogli da budu prizemljeni jedino putem PVO-a), nije bilo na žili kucavici niškog kafanskog života, potezu Galija – Stara Srbija – Partizanka. Galija je bila verovatno najpoznatija niška kafana tog doba. Po njoj je ime dobio najveći niški rok bend, a pored rokera, tu su visili i ljubitelji novog talasa, metalci, hipici, dobre ribe i one druge, srednjoškolci, studenti, te raznorazni umetnici i pesnici, što ulični, što salonski. Tada su se, naime, ženske više ložile na pesnike nego na kafedžije, a slušanje novokomponovane narodne muzike bilo je nezamisliv blam. Neverovatno, ali istinito.

Da nije bilo takve klijentele, Galija bi ostala samo jedna u beskrajnom nizu kafančina “u društvenoj svojini” – lamperija impregnirana nikotinom, peć na čvrsto gorivo zajedno sa čunkom, slika druga Tite, uglavnom nadrkani konobari, progoreli stolnjaci, tanak izbor pića i odvratne aluminijske piksle, ali ovako… Leti je bivalo bolje: najprijatnija bašta u gradu, debela ‘ladovina ispod kasnije posečenih lipa i pogled na ulicu Petog kongresa, kud prolaze Turci i trgovci. Nešto slično ovome danas ispred Bisera, gde ima čak i lipa. Doduše, leti biste ostajali uskraćeni za pogled na sliku druga Tite sa iglom za kravatu, ali to se dalo nekako izdržati.

Zlatno doba Galije trajalo je do pred kraj osamdesetih i vakta Anta Markovića, kada su već svi kafići radili do zore, a poroci (i laki i teški) se konzumirali u takvom kvantitetu i kvalitetu da je slutilo da neće da izadje na dobro. I nije, jer su došle devedesete, i ostali smo bez senfa na koti 613, ali to već nema veze sa ovim nostalgičnim tekstom. K’o što reče Barbara Sidni u Peronu zaborava, “Ko ne bi našao mesta u Galiji, produžavaše laganim korakom kroz parkić do Stare Srbije, gde ga očekivahu konobari u opancima-šiljkanima, brič čakširama i anterijama, i držahu poslužavnike sa odabranim narodnim jestivima, od kojih na izuzetnom glasu bejahu teleća glava i pasulj u grnetu.” Tako je zaista i bilo, s tim što je, baš iz razloga spomenutih nacionalnih specijaliteta, Srbija slovila kao pristojna porodično-direktorska kafana, pa se u nju svraćalo uglavnom ako u Galiji i Partizanki nije bilo mesta.

Dakle, na kraju tog kratkog Tobako rouda nalazila se Partizanka, stešnjena izmedju Bisera (koji je tada još bio mlečni restoran, a pre toga radionica kora za pitu), i neke valjda mesare, ako se dobro sećam. Bila je to ljuta jazbina, klasični proleterski bife, tvrdo kuvana jaja i konzerve sardina u vitrini koja je služila umesto šanka, prepotopski radio Zavoda Er-Er i nezaobilazna slika druga Tite, ali začudo, tamo je bilo prijatno da se sedi, najčešće je imalo mesta, cene su bile primerene ambijentu a služila je matora konobarica koju su svi zvali “Keva”, što je celoj atmosferi davalo intimni šmek. Tu su se skupljali oni radikalniji alternativci, rokeri, pripadnici andergraund miljea kojima je Galija bila previše mejnstrim, čak i lokalni alkosi, ali ne pamtim da je ikada izbio neki incident. Za divno čudo, povremeno su se pojavljivale i ribe, koje su bile ili da padneš u nesvest, fenomenalne, ili totalne lopate. Uopšte tamo nisam vidjao najmnogobrojniji deo ženske populacije, one tzv. simpatične. Taj fenomen ostao je nerazjašnjen do dana današnjeg, isto kao i razlog zbog koga je Partizanka potpuno izgorela, negde krajem osamdesetih, čini mi se. Posle je u opticaju bila neka peticija za obnovu kafane, koju smo potpisivali, ali bez rezultata, što za pokojnu Partizanku i nije bilo tako loše, ako se pogledaju Galija i Srbija koje danas tavore u krajnjoj mizeriji. Ni senka od stare slave.

Naravno, Niš je, kao i svaki grad koji drži do sebe, imao i one kafane na nezgodnom glasu, mahom izvan šireg centra, gde je gost mogao da popije marelicu (mislim na fizičko zlostavljanje, ne na voćni sok), nezavisno od iskazane želje i volje. Poznati su bili Atina i Bunker (kod Ž. stanice), kao i Kristal kod Bube (na Gradskoj pijaci – odatle sam jedared, u prolazu, čuo čuvenu repliku: “Risto, ubico, tatka si mi u grob oterao, a saću ja tebe!”). A propo Bunkera, to je bio jedini lokal u gradu koji je radio celu noć, pored bifea Jagoda – posvećeni su je konspirativno, ne znam zašto, zvali Krtola – u Voždovoj, sve dok se nije otvorio montažni objekat Mali Palilulac, sto metara od rampe ka Sabornoj crkvi, u narodu poznat kao “Kod Roćka“. “Roćko” je bio okej, nije bilo incidenata (murija je svako veče svraćala na pljeske i pivo), a bio je poznat, pored pristupačnih cena i radnog vremena do ujutro, po enormnim bubašvabama, veličine osrednje Nokie. Odakle ti mutanti tamo, odgovoriće neko drugi, jer se ja vraćam znamenitim ugostiteljskim objektima gde je folklorni običaj bio da se nepoznatom putniku-namerniku, u znak dobrodošlice, odigra “čačak” po grudima junačkim. Da ne zaboravim Stambol Kapiju, iza Medicinskog prema Božidaru Adžiji, po kojoj je ime dobio ceo taj kraj, a i starija ekipa tipova iz kraja – Stambolci – što se vo vremja ono izgovaralo sa dužnim poštovanjem. To je i bio razlog zbog koga se, medju poznavaocima, dotični kvart nazivao i Pristanište, uz objašnjenje: “ÄŒim dovedeš žensku tamo, ona odma’ pristane!” (Hvala V. Petkoviću za taj podatak).

Naravno, bilo je tušta i tma kafana i bifea po obodu grada i šire, koje su imale nekakve reputacije, dobre ili loše, ali svima im je bilo zajedničko da su, za razliku od lokacija u centru, bile privatne, i da su nosile veoma efektna imena. Ja sam, u par navrata, pohadjao Galapagos na Trošarini i Kod Pilota Lovca u Medoševcu, pa za to mogu da siguram. Ali, samo sam čuo, na primer, za bifee Travolta i Slepi Miš u Pukovcu, kao i za kafanu Kod Tri Sise u Trupalu. Pa ako su lagali mene, i ja lažem vas. I tako dalje.

Sve u svemu, tako je bilo pre dvajes-i-kusur godina. Ljudi su, sa protokom vremena, skloni idealizovanju tipa “To su bili dani, tad je bilo… bla, bla…” Jeste, imali smo kintu tada, i crvenu sošku za koju nisu trebale vize, i Radnički je harao Evropom, mlatio je i Grashopers i Fejenord i Dandi i Napoli (davija gi svi po red na zelen ^air) a nije se klao za opstanak u skraćenoj Drugoj ligi sa ekipama kao što je Kombajn Junajted iz Gornji Pičkojevac, ali Niš je onda bio mnogo veća rupa nego danas, kada izgleda manje-više pristojno. I nismo se zorom vraćali kući, kao na platnu Uroša Predića “Vesela braća, žalosna im majka”, nego smo najčešće aterirali doma pre deset (jer bi sve već bilo zatvoreno) i gledali legendarni JRT program koji se završavao oko jedanaest. (Kad sada razmislim o tome, nije ni čudo da smo onoliko čitali. Jedna od pozitivnih stvari.) Zato, svaka čast i standardu i Radničkom i crvenom pasošu i drugu Titi, ali zaista ne znam ko bi poželeo da se vrati u ono vreme. Mislim, Ela možda bi, al’ ja ne bi’, da mi care pokloni Kruševca.

kafana

NAPOMENA: Gospodin Blagojević je glavni i odgovorni urednik izdavaštva u SKC-u Niš, ovaj tekst je njegov poklon sajtu NišCafe povodom početka rada.

Ostavi komentar